Nova Evropa

питање о каквоћи онога што Београд непрекидно, сваког тренутка, управо дан и ноћ, даје, баца, сипа и разлива из себе унаоколо. Концентрација и искоришћавање техничко-материјалних снага су у Београду огромни. Справе, машине, и ротације, врте се, мељу, и не престају. У целокупној фабрикацији Београда заустављамо се овде код оне његове продукције која ствара такозвано јавно и опште мишљење и расположење, која открива гледишта, која изражава доказе, која обасјава видике, која дира и тангира све што је признато и освећено било и постојало, која игра игру ауторитета, која на извору хоће да бистри воду, и која је у моћи да за своје пропагандистичко одељење покупује масу имена као каква одвратна индустрија... А уз то, поред тога, испод тога, далеко од тога, мирна, радна, једноставна, нормална, сељачка провинција, као удаљено предграђе вртова, пашњака, воћњака, ораница, и кућица, где се беле небројени гробови погинулих јунака, а преко чега се као немио тресак разлеже хук новог Београда.

Сем свега тога и другога, што се види на наличју данашње образине београдске, — Београд има коло окретања у себи које се стално и све брже окреће, присилним темпом и ритмом, тако да се не разазнаје колико је у томе окретању инерције мртве масе и њена пасивног замаха, а колико је заиста новорођене, праве и живе снаге, У томе неуморном окретању које вија само себе измешао се и побркао спољашњи и унутрашњи живот његов, идеје и бројеви, истина и привидна истина. Ево како то стоји: у целој земљи, у сваком човеку, изван очарања и разочарања, постоји сигуран и озбиљан осећај, да није све тако готово, сигурно, срећно и лако, како то у одушевљењу првих дана изгледаше, — и то није само осећај него је и нешто много хладније и јаче, приближно једнако истинитом и реалном гледању на ствари; у целој земљи и у сваком човеку има једна тешка и жалосна слутња, да је завладала лаж, и да ћемо, да се повратимо истини, здрављу и миру, морати губити, морати давати, морати трпети, и морати упрти све наше снаге да нешто од свога данашњега очувамо, —- чак ћемо се сами морати одрицати свога и рушити и обарати оно што је непотребно и лудо. Речју, има да се преболи деконструкција целе негдашње емфатичне и патетичне конструкције, па да се рашчисти ова атмосфера у којој је толико трулежи, отрова, лажи, опасности, заблуда, болести, да се раскрчи каос, и да се сазна шта јесте а шта није. И док се цела земља и сваки човек пита: ко зна шта нам идући дани носе, и где су гаранције за одржање живота, да лиу крчмама, касарнама, трговинама, банкама, или у храмовима и црквама религије које данас нема, док је магла и тама неизвесности обавила цео Балкан, — Београдско Коло окретања окреће се, брзо, непрекидно, шумно, сабласно,..

195