Nova Evropa

Као Мењшиков мислила је онда, и дуго после Анексије, цела Русија. Једини изузетак, такорећи, чинио је Хартвиг, који је први од Руса правилно оценио: да би Србија у односу према Аустрији „по сили свога географског положаја и блиских духовних веза са народностима подјармљеним Хапсбуршкој Круни представљала најопаснији елеменат у Словенском Савезу" (поверљиво писмо Сазонову, бр. 1. од 3. 1. 1912). А како је код Хартвига постојала стална фиксна идеја, противна руским традицијама, да Русија кад-тад мора укрстити мач с Аустро-Угарском, — он је као посланик у Београду од првих дана почео да води политику на своју руку. Директивама из Петрограда потчињавао се је само на речима: свако Сазоновљево наређење, које није ишло у прилог његовим концепцијама, он је вешто саботирао под изговором да се томе противи српска Влада или Двор. Таква самостална политика била би унапред осуђена на неуспех ако не би била у потпуној сагласности бар са званичном политиком Србије; за ово, пак, постојала су свега два пута: или да се Хартвиг сасвим потчини србијанском Министарству Спољних Послова, или обратно, да се Министарство потчини њему. Ко познаје самоуверену и амбицијозну Хартвигову природу, томе неће доћи ни помисао на ону прву могућност; остајала је, дакле, једино ова друга могућност: да Хартвиг узме наше Министарство Спољних Послова у своје руке, што је он убрзо и учинио, неводећи нимало рачуна о протестима европског јавног мњења. За време Балканских Ратова, када је Пашић много шепртљио и настојао да га Русија извуче из тешке српско-бугарске кризе, Хартвиг је већ био потпуни господар наше спољне, донекле и наше унутрашње, политике. То се очигледно види већ по томе што у његовој званичној преписци нема ни једног јединог случаја да он не би повлаБивао Пашићевој спољној политици; напротив, он је често ватрено брани, или у најмању руку извињава без икакве резерве, чак и онда кад та политика иде сасвим у раскорак са Сазоновљевим жељама. У ствари, то је била Хартвигова а не Пашићева политика, и Пашић је у свима важнијим питањима био само „рогје рагоје" Хартвигових планова и одлука. То је, уосталом, и сам Сазонов више пута осетио, и не једанпут доста оштро замерио Хартвигу његову претерану самосталност. На једну такву Сазоновљеву замерку, Хартвиг се још истог дана овако правда Сазонову: „Депеша бр. 900 примљена. Савршено лично (т, ј. само за Сазонова). Могу Вас уверити, да ни разговори, још мање моји поступци, нису ишли (на месту) у раскорак са упутствима које сам добијао. Увек сам им се строго потчињавао, о чему, усуђујем

венске државе мајстори су да умру. Али замислите колико ће муке стати да се васкрсне!..." („Ново Време", бр. 11700 од 7. Х. 1908).

266