Nova Evropa

гова теза није успела у Петрограду, ко зна да ли Русија не би устукнула пред немачким ултиматумом од 16: јула 1914, исто онако као што је то већ учинила била 17. марта 1909...

| *

Никола Хартвиг дошао је у Београд на шест месеца (14. 1Х. 1909) после оног трагичног дана када су, на ултимативну представку немачког амбасадора у Петрограду Пурталеса, Ђока Симић у Бечу и Милован Миловановић у Народној Скупштини у Београду свечано изјавили: да анексијом Босне и Херцеговине интереси српског народа нису ни у чем повређени. Макако да је ова изјава била тешка по сам српски народ, она је на првом месту погађала частољубље Русије и њених савезника, јер је Миловановић пре тога поставио био захтев територијалних „компензација“ по сугестији Извољскога. Истог дана када је Србијанска Влада, по неизбежној дужности, клекнула покајнички пред Еренталом, српски се народ једнодушно заклео на освету. Разуме се, ту претњу нико од Великих Сила није узео озбиљно, — нико у Европи, изузев Конрада Хецендорфа и Николаја Хартвига, није слутио да је 31. марта 1909 Аустрија несвесно декретовала противу себе борбу српскога народа на живот и смрт. На нашу срећу, Франц Јосиф није подлегао онда Конрадовим наваљивањима, да од Србије треба изнудити свечано признање анексије Босне и Херцеговине силом оружја а не тек дипломатском пресијом, Но исто тако на нашу несрећу, званична и незванична Русија дуго нису могле да се сложе са Хартвиговим запомагањем из Београда, да је Србија та која међу словенским земљама треба да игра пресудну улогу у Руским балканским плановима. Чувени руски публицист Мењшиков написао је, у почетку Анексијоне Кризе, један чланак: „Помењше фрази" („Мало мање фраза“), у коме је безобзирно потценио и исмејао наше ратно испрсавање против Аустрије,)

•) У том чланку налазе се извесне мисли које сведоче да је Русија пре 1912—13 врло слабо познавала наш народ. „... Неће бити чудо“ — вели Мењшиков — „ако Аустро-Угарска следујућим неодговорним размахом буде стрпала цело српско краљевство у своје џепове. Хапсбуршки су џепови широки... За заветну српску мисао — уједињење свих српских племена урађено је за последњих тридесет година чудновато мало. Ни у Хрватској, ни у Црној Гори, ни у самој Србији, не примећује се ни сенка те страсне тежње ка јединству којима су се одликовали, например, Талијани у времену Гарибалдија. Нису се подигла поколења ни песника светлих, ни научника, ни политичких вођа, који би неуморно будили равнодушни народ и позивали га ка славној будућности... Што се тиче јунака дана. — Бошњака и Херцеговаца —, ево прошле су већ две недеље од њихове „анексије', а отуда се не чује ниједан глас протеста. Тачно покорно стадо које је суседни домаћин загнао у свој тор... Умрети — ствар није тешка; сло-

265