Nova Evropa

се мислити, сведоче телеграфски извештаји о мојим непрестаним, најотворенијим разговорима како с Пашићем тако м с другим политичким радницима, (С времена на време, а наиме у критичним моментима, управљене против мене гласне инсинуације, неутврђене стварним доказима, имају опредељену сврху да подрију значај мојих извештаја, као да тобож не одговарају донесеним одлукама у Петрограду. Мени је врло добро познато, да се мој сасвим искључиви положај који овде заузимам не свиђа несамо аустријским агентима већ ни неким другим, а рекао бих да положај руског представника у једној словенској земљи и треба да буде такав, Верујте да сам далеко од помисли да то ставим себи у личну заслугу, али смело могу рећи да само мени има да се захвали, што се понекад успе да се у допуштеним границама умере широке наде политичких кругова (српских) и да се Влада склони на. потчињавање нашим упутствима.“ (У „Црвеној архиви“ у Москви, на препису ове депеше случајно је изостављена нумера, но она у сваком случају треба да носи један број од 289—292, од 29. Ш. 1913.) Као што се види из овог одговора, Хартвиг отворено признаје Сазонову да он у Београду заузима „сасвим искључиви“ положај. Да бисмо утврдили у чему је тај његов „сасвим искључиви" положај, ми ћемо овде навести неколико његових поступака које је хотимице или случајно признао у својој званичној преписци. У једном „врло“ поверљиву писму, Хартвиг извештава (11. ТХ. 1912) Сазоновљева помоћника Нератова, да се Пашић тајно састао (8, септембра) са Даневим на српско- „бугарској граници; о том свом састанку Пашић се унапред поверио једино Хартвигу и Краљу, а од чланова Владе — никоме, Исто тако, кад је Лазар Мијушковић, црногорски посланик у Београду, предао Пашићу познато писмо краља Николе, у коме Никола предлаже своме „драгом зету“

војену, дипломатску, и финансијску заједницу између Србије и Црне Горе, Пашић је узео за руку Мијушковића и такорећи истог часа одвео га Хартвигу у Руско Посланство, „сматрајући да је недопуштено водити подобне преговоре између Србије и Црне Горе без знања Русије“ (Хартвигово писмо Сазонову, бр. 17. од 25. Ш. 1914), |

После Кумановске Битке, Берхтолд је неколико пута покушавао, преко Угрона и Српског Посланика у Бечу, да убеди Пашића, да би Србија више добила ако би се непосредно споразумевала не са Тројним Споразумом већ са Аустро-Угарском. Угрон је опредељено изјавио Пашићу, na би се питање разграничења између Србије и Арбаније најлакше унапредило на једном „другарском" састанку између Берхтолда. и Пашића, С истом сврхом дошао је био у Београд (у другој половини октобра 1912) члан Рајхсрата Д-р, Редлих — Чех по народности —, да као Берхтолдов емисар консултује Пашића у

267