Nova Evropa

групе за шифру, што доказује да је био израђен у шифровању и дешифровању депеша,

=

До мајског преврата (1903), а особито после Рајхштатског Споразума (27. МТ. 1876) и одлука Берлинског Конгреса (1. Vi, 1878), којима је словенска „покровитељица“ свесно гурнула Србе у загрљај Аустрије, Русија је поврх тога отворено водила опозицију и у погледу српске унутрашње званичне политике. Руски државници, који су у својој земљи били ултрареакцијонари, у односима према Србији редовно су шуровали са крајње левим опозицијоналцима; руски амбасадори и изванредни посланици на Балкану, који су у својој „мавушки“ Русији најодвратније кадили „самодржавију“, — за политички младу Србију очински су се старали да осигурају народну превласт над владарима. Тако је било још у времену првог Устанка (1804—1813), када је Родонификин свесрдно помагао Государствени Совјет да се што више ограничи вождова власт, и све тако до последњих дана прошлога столећа, где нарочито пада у очи Персијани својим отвореним подржавањем радикала противу краља Милана (1883), Ова нелојална и неприродна љубав руских реакцијонара за наше српске левичаре потицала је, колико из неповерења према српским кнежевима и краљевима (због руско-аустријских интрига на Балкану), толико исто из жеље да омогуће себи пресудни утицај на унутрашњи политички живот балканских Словена, будући да царистичка Русија — у улози покровитељице „всјех Славјанов. — ни у једној прилици није остала у границама незаинтересоване љубави према слободи своје словенске браће, — што уосталом не умањује нимало захвалност српског народа за жртве које су „славенофили“ и руске масе радо приносили у нашим борбама са Турцима. Са почетком ХХ столећа, ствар се из основе '· мења. После 1905, када је Русија, због неуспелог рата (19041905), поново пренела тежиште своје завојевачке политике на Блиски Исток, она је постала много лојалнија према званичној Србији, како у погледу наше борбе противу политичке и економске потчињености Аустрији, тако исто и у погледу наших пријатељских односа према Бугарској. За тај нови курс своје политике, Русија је нашла у Београду врло погодно земљиште; носиоци новог режима —- стари и самостални радикали, и официри завереници, — били су несамо непоколебљиви русофили већ и искрени поборници српско-бугарског зближења.) Па како су такве прилике у Србији широко ишле на руку руским комбинацијама на Балкану, званична Русија почела је

•) Приликом доласка бугарских студената у Београд (1904), у манифестацијама српско-бугарског братства „код Коларца“, главно учешће узели су Словенски Југ и официри завереници.

260