Nova Evropa

G. Vidović o slobodnoj volji čovekovoj,

i O „velikoj slovenskoj duši“.

U jednom svom predavanju, pod naslovom »Sloboda i ropstvo«, što ga je držao u Splitu, G. Vidović je rekao, da je volja čovekova slobodna. Zaboravio je samo reći, kako je do toš zaključka došao. Jasnije je, zašto je on to rekao: i on ponavlja onaj stari pokušaj, da udruži filozofiju i »pedagogiju«, — pokušaj koji su toliki pre njega, s istim negativnim. rezultatom, učinili, Nema slobodne volje, — ako je ko još u to: sumnjao pre Šopenhauera, ovaj veliki mislilac :dao. je dokaze koji su svakoga uverili, Na ovoj velikoj spoznaji počiva ideja o neumitnoj sudbini kod starih Grk4; njome su prožeta dela Šekspirova, dela Geteova, i misli tolikih velikana ljudskih, U stvari, nije nikada ni bilo velikoga čoveka i velikoga duha a da nije bio duboko svestan činjenice, da je on sam sebi sudbina, +, ј, да је пјебохо delovanje unapred odredjeno, i da ide putem koji mu je priroda propisala, bez obzira na spoljne uticaje, U tome je oduvek i bio najveći problem: čovečanskog odgoja: kako da se dovedu u sklad dve večite protivnosti, ograničenost čovečanske volje uslovljene njeđovom prirodom i zahtevi jednog etičkog ideala, ili — tačnije — zahtevi čovečanskog društva kao celine? Budući da društvo ne može postojati bez jednog opšte priznatog etičkog ideala.

Kad ovako stoje stvari, onda je nesamo potpuno bespredmetno ne8o je i veoma opasno operisati tolikom gomilom zvučnih reči i šupljih fraza kako to čini G. Vidović, i to još pred publikom koja se u velikoj većini sastoji iz mezrelih i nekritičnih elemenata mladjih generacija. On proglašava gromoglasno, kako se u našoj zemlji zacarila korupcija, ukazujući prezrivim беstom na obožavanje »gnusnog Mamona«, našto slušaoci naravno oduševljeno pljeskaju i lupaju mogama. Pitanje je samo, da li će on time što ovom vrstom kritike raspaljuje masu da bude još neobuzdanija nego što je postići da se ma i jedan jedini od onih koji mu tapšu i lupaju nogama svesno uzdrži od učestvovanja u koruptivnim radnjama, ako bi mu se slučajno za to pružila prilika, i ako ima zato volje? Da li je G. Vidović svojim lepim rečima u stanju bilo kome uzeti volju za nevaljalstvom, za pohlepom, ako je ta volja u njemu? U ovoj našoj zemlji patimo ionako usled toga što se d ljudi s ulice mešaju u višu politiku, i što se svaki šegra smatra pozvanim da izriče porazan sud o stvarima koje ne poznaje, niti ih ikad može poznati. A govori i »predavanja« G. Vidovića izazivaju u nerasudnim glavama mase predstavu, da je sve što je gore nevaljalo i djubre, a da je sve što dolazi ozdo, »iz naroda«, i samo to, pozvano da vlada i da kaže šta ima da se radi, Svi mi znamo dobro da ima

298