Nova Evropa

користи, квалификујући их првенствено према пореклу, и по лојалности и спољној цивилизацији, У Југословена, а међу _њима нарочито код Срба, у чијој је души постојао дуализам, и као последица тога једна притајена борба између нацијоналног осећања и „аустријског духа“, они су изазивали свесне компромисе, или су настојали да у њима потпуно угуше нацијонална осећања, Тако ни најнацијоналнији нису увек могли да у себи тотално униште „аустријски дух“ и да га из корена изваде,

Срби су, углавном, боље и снажније савлађивали у себи овај дух него остали Југословени, и мање су правили несвесне компромисе између њега и свог нацијонализма. Нарочито вође Срба нису никад свесно доводили нацијонализам у склад са аустријским духом, нити су покушавали да с помоћу њега остваре нацијоналне тежње. Код осталих Југословена било је свесних покушаја да се нацијонализам доведе у склад са државним духом, штавише постојало је и странака и струја које су хтеле да с помоћу њега остваре своје нацијоналне циљеве (например, клерикална странка у Словенији, или политички покрет Анте Старчевића), Напротив, код Срба је било опортуниста или плаћеника који су служили политички АустроУгарску, али је било и покушаја да се чистим нацијонализмом, а против аустријског духа, остваре нацијоналне тежње (типични примери, политички покрет Светозара Милетића у Војводини, или револуцијонарни покрет у Босни и Херцеговини пред Светски Рат). Сви ти нацијонално-политички покрети Југословена у Монархији морали су свршити без успеха, јер су њихови циљеви превазилазили снагу чистог нацијонализма. Нацијонализам је културно-социјална вредност, која не зна за силу и насиље; он само може да се одупире насиљу и сили, и да се одржава и развија слично као религија, али не може да уништи сам државну силу. Њему мора, у ту сврху, притећи у помоћ и борбу преузети самостални државни дух или социјално-политички револуцијонаран покрет, а он тој борби може дати нацијонално обележје, те борце и револуцијонаре одушевити и понети до јачег фанатизма. Самостални државни дух опет може се развити само код народа у самосталној држави, па га стога Југословени нису могли имати, те према тому за социјално-политичку револуцију у крајевима бивше Монархије нису постојали потребни услови, (Зато ни Милетићу, ни револуцијонарима у 1914, није преостало друго до да учине бравуру и да поднесу личне жртве, како су то у већини и учинили.)

Моћ аустријског духа најбоље се испољила за трајања Светског Рата. Као пример узећемо Србе, баш зато што су они боље савлађивали тај дух од већине Хрвата и Словенаца. Поред великог броја нацијоналаца и добровољаца, пожртвовних родољуба и револуцијонара, Срби су и Монархији дали још

328