Nova Evropa

У чему је ствар.

(Доносимо овај чланак нашег уваженог сарадника, Г. Љубомира Стојановића, једнога од првака Југословенске Републиканске Странке, али се не слажемо у свему с његовом садржином.)

Кад сам, у септембру 1919 године, написао брошуру „Неколике мисли о нашем новом државном уређењу“, рекао сам да се код Срба и Хрвата у одвојеном државном животу кроз векове и под утицајем разних вера и разних култура створио различан народни менталитет, разни погледи на свет и на друштво, постале су различне традиције, па унеколико и разни народни идеали, и да се због тога народно јединство He може на пречац извести, већ то ваља оставити времену. „Не треба губити из вида“, рекао сам, „да кад се код једног дела народа стече свест о његовој индивидуалности, кад он већ добије своју културу, своју интелигенцију, и своју књижевност, то се лако не заборавља и не напушта. О томе треба водити озбиљна рачуна управо сад кад треба полагати темеље новог државног уређења, јер ће наша држава бити само онда јака и стабилна ако почива на стварности, Ако ли је оснујемо на свесним или несвесним заблудама, онда ћемо живети у вечитим трзавицама које ће нам кочити наш привредни и културни развитак.“ Даље сам рекао, да за стварање једноставне државе нема никакве важности да ли смо један народ или два (пример Швајцарска), „али то може бити само под условом ако нова држава буде тако уређева. да свако племе у њој има све оно што би имало кад би живело у својој засебној држави, и као вишак већу снагу за своје одржање". При стварању државе, пошло се од заблуде народног јединства (за коју су, уосталом, подједнако криви и Хрвати и Словенци), и створена је — поглавито кривицом Хрвата који нису хтели доћи у Уставотворну Скупштину строга централистичка држава, Међутим, досад је централизам извршен само у Влади и у Скупштини; све остало (сем војске) остало је као и пре Устава. Сад је прсла и Скупштина, и наступио је нечувен каос. — Моја предвиђања о трзавицама нажалост — потпуно су испуњена.

Али, што је у данашњој мучној ситуацији најгоре, нико се ни са српске ни с хрватске стране озбиљно не труди да се државна кола извуку из блата. Они политизирају. Срби, углавном, ћуте и баве се својим унутрашњим партијским стварима. Хрвати дају неке изјаве, за које се не зна да ли су личне или од стране партије, да ли су „тактичке“ или озбиљни политички постулати. Наследници пок. Радића изјављују да продужују његову политичку идеју, Али он их је имао три. Прво је бојкотовао и уставну и редовну Скупштину тражећи „самосталну

170