Nova Evropa

миротворну сељачку републику у оквиру међународно признатих државних граница“, остављајући Србима, ако хоће, монархију. Он се надао, да ће свој циљ постићи с помоћу страних . Сила, и кад се после путовања по Европи разуверио, помирио се с монархијом, дошао у Скупштину и ступао у владе са својим људима. Напослетку је тражио самосталну Хрватску с персоналном унијом са Србијом. Сад нема више њега да објасни шта је тражио из „тактичких“ разлога а шта озбиљно. Како и Срби имају у најмању руку исто толико права да се чују у питању државног уређења (то ваљда ни Хрвати неће порицати), наследници Радићеви дужни су да се отворено. и прецизно изразе, каквим би државним уређењем они били задовољени, Али они не признају данашњу ни Владу ни Скупштину, већ траже нову неутралну владу и нове слободне изборе, _ па у Скупштини да разговарају, Ја могу и разумети то њихово непризнавање, само што то не искључује да они пре тога отворено изиђу са својим захтевима. Напротив, то треба . да претходи и новој влади и новим изборима, јер се то питање не тиче ни данашње Владе ни Скупштине, већ се у првом реду тиче целе Србије и целог српског народа. Верујем да та изјава за њихове бираче није потребна, — они слепо верују своме вођству, и довољно је да им оно каже: „Ми се оримо за равноправност и слободу“. Али Србима је за њихове бираче потребно да кажу на који начин они мисле то_ остварити, да би и они могли израдити своје гледиште и с одређеним паролама изићи на изборе. Без тога српске бирачке масе не би знале ни зашто се ствара нова влада ни зашто се врше нови избори. То су најкрупнија државна питања, и ако се хоће искрено и лојално да ради, тако се мора поступити, Хрвати треба добро да знају да се та питања не могу решити без споразума, силом, препадом, или „тактиком“.

орају се пре избора многи проблеми свестрано међусобно и јавно претрести, без обзира нато да ли ће се доћи до сагласности или не, па тек онда их изнети пред Скупштину · да их она реши,

Хрвати се жале да су у заједници с нама изгубили и оно што су имали пре заједнице, жале се на неравноправност и на непостављање њихових људи на виша места у државној управи и у војсци; напослетку, жале се на хегемонију Срба.

есумњиво је, да су они изгубили у заједници од своје какветакве самосталности, и да то није право; али то је последица данашњег централистичког уређења, и то ће остати тако докле год оно траје. Што се неравноправности тиче, данашњим Уставом је гарантована равноправност свима грађанима; а што се“ она на практици не примењује, од тога пате несамо Хрвати, него су од тога патиле и српске опозицијоне странке док је било опозиције у Скупштини (сад, кад су у коалицији, нашли

171