Nova Evropa

добро познаје прилике у својој странци) — да Радикална Странка није у стално повлашћеном положају према власти, у њеним редовима не би било ни Дра. Лазара Марковића, Драгише Цветковића, Дра. Милана Стојадиновића, Воје Јањића, и толиких других,

И радикали и демократе често блефирају пречане, како је предратна Србија била демократска и парламентарна земља у пуном смислу тих речи. Међу нама Србијанцима буди речено, та њихова тврдња далеко није тачна; а уколико је и тачна, заслуга припада више краљу Петру него радикалским и самосталским парламентарцима. Љуба Давидовић, који сам себе сматра и назива „заточником“ демократије, недавно је покушао да оправда своју недемократску заједницу са Вељом Вукићевићем искључиво страхом од Прибићевић-Радићеве наопаке идеје о генералској влади, Идеја о генералској влади, неоспорно, наопака је и врло смушена, колико с тачке гледишта демократије толико исто, и више, с тачке гледишта равноправности Хрвата и Срба пречана са Србијанцима, јер радићевци и прибићевићевци не могу ничим оспорити познати факт, да су од принципа изједначења т, зв, „пречанских“ крајева са Србијом највише одступали они србијански политичари који су имали најинтимније везе са тајним силама из којих би стварно и поникла генералска влада. Прибићевић није ваљда толико најиван да мисли, да би тој генералској влади био на челу Живко Павловић или тако неки интелигентан и широкогруди официр! Осим тога, народни вође који добровољно нуде власт диктаторима, самим тим признају да су неспособни да управљају земљом, и да више не желе да се баве политиком; а такво мишљење о себи сигурно нису имали ни Радић ни Прибићевић кад су предлагали генералску владу, а још мање "намеру да за навек напусте политизирање. Према томе, њихова идеја о генералској влади у најмању руку сметењачка је, чак и онда ако су њоме прикривали дефетистичку мисао: „што горе то боље", јер из искуства се зна да кад дође то најгоре, на позорницу ступају не интелигенција него широке народне масе које за своје узнемиравање искаљују идејну мржњу првенствено на демократији и буржоазији, разуме се. При свем том, кад се дубље загледа у интимне односе између Љубе Давидовића и његових првих партијских доглавника, јасно се види, да је његово правдање генералском владом само срећан изговор post Јасћшт, а никако стварни разлог. Уосталом, Давидовић је после 20. Јуна и сам пристао на генералску владу (ХаџиЋеву), иако је та мера била далеко нецелисходнија него благовремено повлачење Вукићевићеве Владе, и нарочито председника. Народне Скупштине који је 20. Јуна очито доказао да није дорастао за тај положај. Што се, после Хаџићева неуспеха да образује неутралну владу, ситуација опет вратила у Народну

362