Nova Evropa

Скупштину, изгледа да заслуга припада пријатељским саветима Поенкареа и Бријана а никако мушкости Љубе Давидовића или Апе Станојевића. Напослетку, ни пре 20. Јуна није била "никаква тајна, да у Демократској Странци постоји једна добро повезана фракција која је прилично давно престала да тражи извор и утоку власти у Народној Скупштини, и којој шеф странке — из недовољно оправданих разлога —- често прави устусаке, Да су клупске невоље Љубе Давидовића велике, чак и врло велике, у то нико у земљи не сумња; али то нимало не правда његово постојано узмицање пред притиском мрачних сила, и напуштање народних прерогатива један за другим без борбе, На унутрашњем фронту, исто онако као и на спољњем, повлачење без борбе има смисла само у случају ако у позадини има више услова за успешну одсудну борбу и за прелаз у напад, — иначе је катастрофа неизбежна, Кутузовљева тактика Љубе Давидовића је утолико трагичнија што је демократска позадина наше земље сувише плитка, а постојаним устезањем, и необјашњивом стидљивошћу, да јавно повуче линију народног суверенитета на којој идејна демократија не сме дозволити никакву брешу, Љуба Давидовић (до пре две године узданица свих честитих грађана у земљи) изједначио је, на крају крајева, себе са свима оним радикалским парламентарцима који су за делић, било и фиктивне, власти одувек били расположени да мире своју савест са макаквим „124 ассотарћ,"

А шта тек да се каже о личном улагивању тајним силама појединих демократских првака, и о њихову недостојном „компромисном“ излажењу усусрет и кађењу радикалским капоњама које су некад најжешће побијали! Коста Кумануди, например, приликом погребног говора Љуби Јовановићу (види у „Полилитици“ од 12. [, 1928), мада је увек тврдио — као и сви остали демократски прваци —, да је Љуба Јовановић отац данашњег шпијунског система у Југославији, морално и физички најпрљавији тип од свих радикалских неваљалих политичара, као Министар Просвете говори о њему са пуно претераних и срачунатих похвала, као о „типу политичког човека који нестаје са њим и тешко да ће се моћи у тој јачини више да обнови“, Једино Никола Пашић је, у једној сличној ситуадцији, поступио још горе него овде Кумануди: концем 1924, када је — интригама ван Народне Скупштине и Радикалског Клуба — почела власт да му се извлачи из руку, Пашић је, знајући добро где је тежиште наше парламентарне ситуације, покушао да се удвори тајним војничким силама, па је ставио (преко Ђ, Јеленића) Команданту Краљеве Гарде до знања, да га је изабрао за свога наследника —- разуме се, после своје смрти, — несамо у Радикалној Странци него и у Држави (види

_ чланак „Разорне струје" од Ђ, Јеленића, „Политика“ од 23, ЈУ.

363