Nova Evropa

понешто од интереса, ако не и од вредности, за грађане и јавне раднике Југославије у овоме часу.

Прошле године (1927) живео сам, од октобра до децембра, у Београду, одакле сам слао дописе у енглеске и америчке листове, настојећи притом да се претходно што боље обавестим о политичким и привредним приликама у земљи, и да упознам унутарњу и спољну политику званичних кругова. Лично, долазио сам у додир са разним житељима престонице, з наилазио сам свуда на срдачан пријем, Па ипак, морам одмах рећи, да нисам успео — ни крај више препорука, паи помоћи са дипломатске стране, — да добијем из било којег званичног, владиног, извора тачне и потпуне податке политичке природе, док сам се у погледу економских обавештења морао заловољавати мршавим и често непоузданим статистичким пифрама што их објављују поједина министарства и њихова одељења, или их нарочито припрема и издаје за употребу у страним новинама Пресбиро Министарства Иностраних Дела. Да ово илуструјем и примером. Питао сам једном једног вишег чиновника овог Министарства, колико има Бугара у Македонији, или Словена који се називају и сматрају Бугарима; а он ми је одговорио: „Нема Бугара у Македонији, нити има тамо Словена који себе сматрају Бугарима било племенски било по вери", Кад сам после сам ишао у Јужну Србију и мало се распитао о томе, нашао сам да онај чиновник није казао истину. Или, други један пример. Распитивао сам се у Министарству Феинансија, да ли Хрватска плаћа веће порезе него народ у Србији, па сам добио одговор да не плаћа; а кад сам нато изнео неке цифре које су говориле противно, речено ми је, да је то хрватска статистика и да није тачна. У то се умеша један чиновник с напоменом, да у сваком случају Србија има права на нарочите обзире у погледу порезовања, будући да је она толико препатила док је ослободила словенске покрајине под Аустроугарском !.,. Слична искуства имао сам у Министарству

росвете, где ми је једаред сам Министар рекао како су мапарске и немачке мањине, с изузетком неколицине типичних бунџија, потпуно задовољне са званичним уредбама у погледу учења матерњег језика по школама; а ускоро затим имао сам прилике чути из прве руке да то не одговара истини.

Сама ова чињеница, да званични извори у Београду прећуткују истину, или напросто обмањују и говоре неистину, ако би одговор на питање имао да испадне неповољан по Владу, не би била ни страшна ни нечувена. Деш ва се том по другим земљама, особито више према Истоку. Али је много страшније, да се све то ради тако невешто и тако очигледно. Морало би се наћи и рећи извесни разлози у одбрану званичне тезе, тако да странац добије бар утисак, да обавештачи узимају своју дужност озбиљно, и да говоре с уверењем.

21