Nova Evropa

падало им је у руке као заробљеник: до подне 3. новембра, од момента кад је почела последња офанзива, они су узели на 100.000 заробљеника. У том су броју били дабогме и сви они који су се предали без отпора, након пријема наређења о обустављању борбе. У току идућа 24 часа, број заробљених повисио се је на 427.000! Цели корпуси заробљивани су без и једног хитца. Аустроугарске трупе, у потпуном нереду, кренуле су биле према северу; ишле су као гомила, и једина им је мисао била, да умакну од непријатеља: гдегод би их Талијани сустигли, закрчили би им пут, и ове су гомиле постајале заробљеницима. Поједине мале јединице, које су у таким приликама имале храбрости да употребе оружје, успевале су да продру даље, све дотле док не би дошле преко линије до које су их Талијани могли стићи 4. новембра у 3 часа, Али кад би ову линију прешли, свршено је било са влашћу официра. Још 3. новембра образовани су совјети војничких депутата, па су ови совјети стварали велике потешкоће још и онда док је претила опасност од стране непријатеља: расправљало се, и гласовало, у рововима и крај цеста, и кретању су сметали на сваком кораку.

Испред Инсбрука, накрцали су се, поред маса одлазећих трупа, и коморе разних јединица: на хиљаде кола и коња спречавали су овде сваки пролаз. Међутим је „Тиролски Нацијонални Савет", образован у Инсбруку, издао био наредбу, да све војне јединице које нису састављене од Тиролаца одмах напусте ове крајеве, а коње да предаду месним властима, мислећи да ће тако на лак начин снабдети своје становнике коњима. Али су војници једноставно остављали коње на вољу судбине, а сами су се трпали без икаква обзира у полазеће влакове, пењали се на кровове вагона, претрпавали теретне аутомобиле, само да што пре измакну из овога каоса. Коњи су почели цркавати у огромном броју, будући да се нико није бринуо за њих и њихову исхрану, тако да је Нацијонални (Савет издао проглас, да свако може узимати себи коње бесплатно, под јединим условом; да их може хранити, Многи становници Инсбрука излазили су из града усусрет наилазећој руљи, да би откулили од војника њихову војну имовину што јефтиније, јер су у вароши, наравно, цене повећаване. Гдегод је било могуће, ту се од војника и није куповало већ крало, као што су и сами војници крали гдегод и штогод су могли.

На другом делу фронта, где су трупе сачињавале групу Белуно, слика је углавном била иста. Командант ове групе јављао је, да Талијани неће да признаду примирје, већ тврде да за њих ово почиње тек 4. новембра у 3 часа поподне; будући да у наређењу о обустављању борбе није био тачно одређен час када се борба има да обустави, то је Командант држао да наређење није примљено у потпуности, па је од

236