Nova Evropa

raspravlja u stupcima »Nove Evrope«“), držimo da bi bilo suvišno baviti se još jedanput o tome pitanju. Želimo jedino da naglasimo, povodom raznovrsnih nazor4 koji se po tom predmetu iznose u poslednje vreme u našoj dnevnoj štampi, da smo pobornici obligatornoš gradjanskog braka, zato što u Državi vidimo izraz celokupnosti njenih gradjan4, bez obzira na veroispovest, a u braku vidimo najači oslonac Države i državnog poretka. Kad Država ima isključivo pravo, da uredi pitanje pravnih odnosa izmedju muža i žene, izmedju roditelja i dece, kao i izmedju gradjana u svim oblastima formalnog i materijalnog prava; kad ona ima pravo, da se brine o stvaranju svima gradjanima podjednake mogućnosti i spreme za privredne poslove kojima naginju; kada radna snaga stoji pod zaštitom države; kada Država štiti proizvode штпоба гада; Када зе сак sloboda ugovaranja mora podvrgavati stegđama društvenih interesa; kada se Državi priznaje pravo i dužnost, da u interesu celine posreduje u privrednim odnosima gradjana i da otklanja društvene suprotnosti, — bilo bi odista neshvatljivo, zašto Država ne bi u svoje ruke uzela i sklapanje brakova, prepuštajući pritom pojedincima da, prema svojoj slobodnoj oceni, odluče da li će uz gradjanski sklopiti još i crkveni brak, Prelazeći dakle preko raspravljanja pitanja, da li gradjanski ili crkveni brak, zaustavićemo se odmah na drugom, ne manje krupnom pitanju: da li se ima uzakoniti razrešivost ili nerazrešivost braka, i u kojoj meri; i koji sudovi imaju da vrše sudbenost po bračnim sporovima,

Kao što je poznato, postoji izmedju raznih država razli. čitost u shvatanju pravne prirode braka, Ovo se shvatanje daje složiti u dve suprotne grupe: u jednu koja shvata brak kao sakramenat (svetinju), i u drugu Која naglašuje ugovornu prirodu braka, Izmedju ova dva oprečna shvatanja stoje razne nijanse u zakonodavstvima pojedinih država: brak kao sakramenat, čije uredjenje u izvesnim tačkama država pridržava za sebe (Bugarska; kod nas, najbliže ovome shvatanju stoji postojeće zakonodavstvo u pravnom području Dalmacije, Istre, i Slovenije, te Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slavonije, i Srbije); gradjanski brak, čije je državno uredjenje provedeno pretežno prema verskim načelima (današnja Austrija, Španjolska, i Grčka); gradjanski brak, koji se doduše smatra kao porodično-pravni ugovor, ali još uvek kao ugovor pretežno jednopravne prirode [sve druge države), Pravni institut braka razvija se, dakle, u pravcu ovogš zadnjeg shvatanja; ali se nije još

7) Vidi članke Adžije, Bauera, Bujića, Demirove, Gjurića, Griveca, Hristićeve, Kiršnera, Korošca, Muradbegovića, Popa, i naročito radnju prof,

Troickoga:; »Crkveni ili gradjanski brak« (u Novoj Evnopi« X, 502 i dalje),

261