Nova Evropa

smo i bogato platili nametom, dažbinom, porezom, dankom, haračem, robovanjem, tamnicom, i krvlju i kostima našim,.,.

Ali se osećalo za narod, kada sem roda još naroda nije bilo, Ljubila se domovina, kada se sem doma za nju još nigde nije znalo, Imalo se vidovite oči, kada je sve još slepo bilo. Živelo se, mislilo, spremalo, gradilo za budućnost, kada su se sve duše ljudske davile u rumenom potopu purpura i zlata. Usred zverske utrke izmedju potpunog uništavanja i održavanja, u smrinoj nevolji spasenja, radjala je, dojila, i ljuljala majka nekrunisane sinove, 1 dobri, boga željni, gladni i prokleti puk ustajaše i okupljaše se...

Dok su crkveni zapisi kraljice Jelene u Solinu, kralja Držislava u Kninu, kneza Branimira u Muču i u Ninu, kneza Mutimira u Uzdolju, i sve ispovesti, darovi, i zadužbine gospode i velmoža hrvaiskih od reda na latinskom jeziku, pučanin vladika Grgur uskrisava hrvatski jezik, naš jezik, u čitanju, službi, glađolanju i pesmi, u hramovima i u crkvama, sakiva moćno oružje, podiže štit i odbranu sve i jedino moguće kulturnosti i Jedinstva Hrvata. Kao arhandjeo se na saboru u Splitu dvaput sudara i u koštac hvata sa silnim kraljem Tomislavom, i sa svima druim banovima, vojvodama, kneževima, i vitezovima, i srpskim i hrvatskim, što za ličnu taštinu i zemaljsku vlast htedoše latinskim posrednicima prodati narodnu, slovensku službu božju, te u plamenoj borbi i junačkoj odbrani i pobedjuje; ne za sebe i za svoje blagoutrobije, nego za veliku i daleku budućnost Hrvata i Srba moćno spasava i održava pučku reč i slovo, bar za niže svećeničke i kaludjerske redove... Daleka je to prošlost, i sve se manje u toj drobnoj tami vidi i raтатпаје... Val instinktivne odbrane, genijalne volje, zagušene snage, izneo Je i ispeo Je Grgura Ninskoš na greben besmrinog sjaja. Ali je u dubini, u osnovi, i širom ispod njega, ta naša narodna snaga postojala, bila, i ostala... Daleka je to prošlost, i Rim je i Bizant bio onda strašan...

Istrvene su slike i reči, isprekidana su tanka i čudna slova, i samo ogromnost unutrašnje veličine i mojsijevske figure narodnog prvosveštenika Grgura prodiru i savladjuju ovaj efemerni, prašni i blatni aluvijum nas... Zalud vreme, kiša, velar i sunce, zalud nejakost naslednika, zalud zloća neprija'telja, zalud fizikalno-materijalistički imperativ, prilika Grgura, biskupa ninskog, nadmašuje sve nadbiskupske metropole i sve baštinice apostola naših, i od njegovih reči strepi i prolama se vazduh i danas i zemlja se potresa...

Tudj, usamljen, ostavljen, zaboravljen stoji strašni žrec naš Grgur, u Zagrebu. Sa srdito zamanutom· rukom poniče iz zemaljske dubine, glavom dere kroz oblake, grčevitim prstima

Ž