Nova Evropa

жење у Хрвата, а привремено га, изнимком, припушта, Нетачна је, према томе, тврдња већине наших историчара, да је став папе Ивана Х у овом питању плод злобних информација и утицаја латинских бискупа из Далмације; поготово не може та тврдња да стоји пред чињеницом, да папа Иван Х у свом писму оштро прекорава латинске бискупе, што се глагољица шири у Хрвата уз њихово ћутање, па чак и пристајање, „уођ:з «асепићђиз е! сопзепНепнђиз", Уочимо ли праву везу глагољице с хрватском црквом, и фактични став латинских бискупа према глагољици у доба Сплитског Сабора, биће нам разумљива релативно споредна улога питања глагољице на самом Сабору.

Мада је Гргур Нински, као и његови непосредни предшастници, дозвољавао, и вјеројатно са симпатијом пратио, словенско богослужење у својој Цркви, могао се је он ипак снаћи са закључком Сплитског Сабора о глагољици, (Он је могао рачунати, да ће, одржи ли дотадашњу самосталност Хрватске Цркве, моћи такођер одржати и дотадашњу толеранцију за глагољицу у Хрвата, Уток против тога закључка на Папу тешко да би био успио крај а рпом интрансигентног становишта папе Ивана Х у том питању; а баш на Рим и Папу обратио се је Гргур у одбрану самосталности Хрватске Цркве, и отуда је очекивао помоћи и потпоре. У сачуваним закључцима Другог Сабора (928), и у Папину Писму у вези с тим сабором, у којима је говор о оспораваним закључцима Првог Сабора (925), будући да су они дошли поново на претрес, нигдје нема трага о питању глагољице.

Не мислимо овим никако умањити значење бискупа Гргура Нинског, који у представи наших нацијоналних покољења и наших умјетника (Медовић, Мештровић) живи у првом реду као неустрашиви борац за глагољицу; нити мислимо потцијенити нацијонално значење борбе око глагољице кроз вијекове, као видљив знак латентне силе народног отпора и расположења у пограничном угроженом крају нашег народа. Хтјели смо само тачније утврдити вјеројатни историјски ток борбе и расправе на сплитским саборима.

Друга напомена односи се на престроги суд који је често изречен о одношају хрватских владара према тежњама хрватске народне Цркве. Треба бити нарочито опрезан у просуБивању рада, заслуга, и пропуста, историјских личности далеких времена. Данас ми не познајемо ближе 'околности појединих догађаја, нити знамо разлоге поступака у поједином случају, те нашем суду често измичу размјери сила у борби и могућности успјеха у спорним питањима. Данашњем историчару се усто догађа, да и нехотице пројицира савремене тежње и борбе својег народа у давна времена, и да према томе удешава свој суд; иако су у тим далеким временима друге прилике владале,

24