Nova Evropa

пијом; али, како писмом овога Папе свршавају сачувана акта сплитских сабора, не знамо како је папину пресуду примио хрватски народ и хрватски Краљ,

Почетком године 1060, одржан је у Сплиту прквени сабор. На том су Сабору проглашене познате папске реформе оног доба, од којих су понекоје задирале у обичаје и прилике дијела хрватског клира (забрана ношње браде и забрана свећеничког брака); усто је забрањено, и то без икакве изнимке, словенско богослужење у Хрвата. Све је то услиједило, по свему ономе што се зна, без противљења од стране тадашњег хрватског краља Петра Крешимира. Штавише, узбуна свећеника Вука, опата Потјеха, и тобожњег бискупа Здеде, која је настала у редовима нижег хрватског клира, вична само словенској литургији, угушена је, по причању Томе Архиђакона, силом, уз помоћ хрватских власти, Све то дало је повода, да је о краљу Петру Крешимиру често изречен још строжи суд него ли о краљу Томиславу; пребацује му се невидовитост и несхватање здраве народне тежње за хрватском нацијоналном Црквом. Налази се дапаче томе узрок у одгоју хрватског краља Петра Крешимира у туђим Млецима, одакле је била родом краљева мајка Хихела, кћерка дужда Петра Орсеоло. Има у свему томе — по нашем мишљењу — доста претјераности и нетачности,

Треба, понајприје, уочити измијењене прилике у Риму средином Х! вијека, према приликама у доба краља Томислава. Папски Рим није средином Х] вијека био поприштем жестоких личних бораба властеле, а саме папе играчке у рукама те објесне властеле, као оно понекад у Томислављево доба, Римска Црква у вријеме Гргура УП, и његових непосредних претходника, морално препорођена и политички ојачана реформистичким покретом, била је сила која је импонирала и којој су се приклањали и моћнији владари и веће земље од хрватских краљева и Хрватске. Да не спомињемо друго, подсјетићемо само на покајнички поход цара Хенрика ТУ у Каносу. Мада је реформистички покрет, у становитим случајевима, тражио жртвовање посебних интереса појединог народа, и мада је папама послужио за утврђење политичке премоћи Цркве над свјетовном власти, он је свакако носио разним земљама моралних и културних побуда. Тим је теже било отети се утицају тог покрета хрватским краљевима, који су били жељни привести свој народ у крило европској цивилизацији, и који су баш у то доба срећно приводили крају једну од најважнијих задаћа старохрватске државе, тојест припајање Хрватској латинских далматинских градова, гдје је реформистички покрет наишао на схватљиве симпатије. У вези с уређењем црквених прилика у Хрватској оснивају се у далматинским градовима