Nova Evropa

глагољици, јер су је сматрали символом неког југословенског покрета непоћудна тадањим властодршцима на Дунаву.

Народна борба у Далмацији противу талијанштине, и борба. у Хрватској и Славонији против маџарског господства, налазиле су моралног упоришта у величини Русије и ослобођењу југословенских државица на Балкану. На врховној управи Католичке Цркве у Риму био је тада Папа Лав ХШ, са тајникомкардиналом Рамполом. Обоје су били искрени пријатељи двојнога савеза између Русије и Француске против тројнога савеза Аустрије, Њемачке, и Италије. Ватикан и Квиринал у Риму стојаху тада у отвореној борби. Пригодом великог словенског ходочашћа у Риму, 1881 године, и проглашења словенских апостола Ћирила и Метода свецима, издао је Лав ХШ гласовиту енциклику „Grande Мипиз" („Велики Дар“), у којој одаје велику пажњу и оданост словенском племену. Био је пријатељ глагољице, јер је њу сматрао „златним мостом" између Сјевера и Запада. То није прошло неопажено у Бечу, гдје су се упрле све силе да би се тај мост из темеља порушио.

Глагољица се је употребљавала понајвише у Истри, Далмацији, и у Хрватском Приморју, које су земље припадале територију тадање Аустроугарске Монархије. Ватикански посланик у Бечу (Галимберти) започео је (1886) први јуриш противу глагољице, Некојим младим свећеницима у Сплитској Бискупији није било допуштено глагољати, јер да су тобоже рођени у латинској жупи. На државним гимназијама била је забрањена миса на старословенском језику. Године 1889, равнатељ Сплитске Гимназије, монс, Булић, био је позван на ред од Министарства Просвјете у Бечу, што је допустио да ђапи гимназијалци слушају мису у старословенском језику. Под оваким притиском из Беча на ватиканске кругове, издане су двије одлуке римске конгрегације обреда, — прва 5. августа 1898, и друга 18, децембра 1906, — у циљу да се тобоже регулише употреба глагољице, а у ствари да се створи подвојеност у народу и да се употреба глагољице што више ограничи.

смислу речених одлука, морали су сви бискупи на приморју испитати, и пописати, све жупе у којима се је за рок од 30 година (1868—1898) „непретргнуто" употребљавала глагољица, те раздијелити жупе у двије категорије: латинске и глагољашке,

Овај покушај Бечке Владе преко римске курије није успио, И свећенство и пучанство тому се је сложно и одважно одупрло,. Намјеравана проведба пописа и раздиобе жупа ишла би само на штету глагољице, јер није лако било утврдити „непретргнутост“ 30 година употребе, гдје су се измјењивали на жупама свећеници латинаши и глагољаши, Једнодушно је било начело свећенства и пучанства, да је наш народ јединствен, и да се основа подвајања жупа у латинске и словенске