Nova Evropa

Нажалост, личност попа Јеремије-Богомила остала нам је све до данас завијена у таму. Изгледа да у том погледу за посљедњих шездесет година нисмо ништа напредовали, јер се чак ни код Бугара не могу наћи ближи подаци о том њихову важном, великом, и за све јужне Словене судбоносном земљаку. Ни у дјелу проф. Јордана Иванова „Богомилски книги и легенди“ нема о томе ништа ново; па остаје још да се види да ли има новога материјала код Виктора М. Шаренцова, у његову Amjemuy „A study of manichaeism in Bulgaria with special reference to the Bogomils", koje је угледало свјетла у Њујорку 1927. Свакако, у том правцу нисмо дошли даље од Рачкога и Презвитера Козме, па би било вриједно да какав савјестан стручњак занимљивој и велеважној личности балканско-словенске културне историје, попу Богомилу, посвети једну солидну монографију, |

Слабо су код нас познате и везе које постоје између Богомилства, нарочито босанскога, тојест такозване Босанске Цркве, и Гргура Нинскога, велике појаве хрватских католика, и великог бискупа. Ту је ипак учињен један велики корак напријед, већи него на којем другом подручју, па се оправдано и Рачкому могу ставити неки приговори, Рачки је наиме за своје „Богомиле и Патарене" употријебио онај материјал који је имао на располагању у Риму, а тоје био претежно страни материјал, који је потјецао из литературе Западне Цркве, иако се је он видљиво трудио да се колико може користи и подацима које је сачувала Источна Црква, т, ј, грчка и бугарска врела. Уколико није употребио домаћи материјал, није то учинио зато што га у доба свога рада (1867—70) није имао, ни могао имати; недостајала су му у то доба потпуно она богата домаћа врела нађена иза окупације Босне у оним десецима хиљада босанских богомилских стећака (који су набројани, описани, па дјеломично и опртани, у Гласнику Босанско-херцеговачкога Земаљског Музеја). Рачки, према тому, није могао имати онај дубоки субјективни осјећај који су ови остаци пропале народне величине морали пробудити у сваком Сину ове земље; он није могао уважити ни сав онај други домаћи документарни материјал који је нађен нешто у Босни, а поглавито у архиви Дубровачке Републике, а који на проблем Богомилства на сјеверозападном дијелу Балканскога. Полуострва, на т, зв. Босанску Цркву, баца сасвим ново и посебно свјетло, У својој тежњи да добије јединствену и заобљену слику о балканском новоманихејству, он га је свакако приказао превише јединственим, сликајући специјално Босанску Цркву према представама што их је могао реконструјисати по латинским, грчким, и бугарским изворима, Зато смо у задње вријеме видјели покушаје потпуне еманципације од Рачкога; тако покушај проф, Глушца, да се врати на становиште Бо-

5