Nova Evropa

ством Славенске Банке, уз емисијони течај од Дин 250— по комаду. Претпоставка је притом била, да ће бар тих 300.000 деоница доћи у посед грађана краљевине СХС; међутим, томе је избегла Лендербанка на тај начин, што је основала са Славенском Банком један синдикат, у којем синдикату је припало од ових ново-емитираних 300.000 деоница само 130.300 Славенској Банци и њеним пријатељима (односно њену генералном директору Августу Прапротникуј, а 169.700 деоница примила је Лендербанка. На тај је начин и код „друге нацијонализације“ тек четвртина деоница нове емисије доспела у руке југословенских грађана, у очитој противности са наредбом Министарства Правде (од 30./УТ. 1923), којом је било одређено да бар две трећине ове емисије морају припасти држављанима СХС. Нема сумње да је ова трансакција сама по себи била од огромне користи за све њене судеонике, јер од јуна 1923 па све до конца јануара 1924 течај тих деоница на загребачкој бурзи варира између Дин 835 до 1025, што значи — ако се за основу узме најнижи течај од Дин 835, према емисијоном течају од Дин 250'— добитак од Дин 585 по комаду. Према томе, зарадила је Лендербанка сама, тиме што јој је омогућено да суделује као иностранац у једном синдикату који је — према читавом стању ствари требало искључиво да се састоји од грађана краљевине СХС — једну ванредно велику добит,

Ова је трансакција дакле основана на једном изигравању свих одредаба у погледу нацијонализације, и противу правог смисла те надијонализације. Не упуштамо се притом ни у какву оцену тих одредаба и настојања, већ желимо само установити, да су тада уследили били односни прописи, и да је настојање Кр. Владе у сваком случају ишло за провођењем тих прописа, те да су сви интересенти морали о њима да воде рачуна. Међутим, овом је трансакцијом положен темељ за даљне везе између Трбовља, односно њена главног деоничара Лендербанке, и Славенске Банке,

Како следи из исказа Августа Прапротника (од 30, Ш. 1927), поседовала је Лендербанка, заједно са банком Појаци (Роја!21) и осталим својим клијентима, након ових трансакција, којих 350.000 комада деоница Трбовља. Да би себи обезбедила и за будућност сигуран мајоритет код Трбовља, њена настојања ишла су затим, да си осигура уплив и на 130.000 комада деоница које су остале биле у поседу Славенске Банке и њених клијената. Она је то морала учинити тим пре што су баш ових 130.000 деоница представљале посед грађана краљевине СХС, те би могле у даној прилици представљати извесну опасност за њен несметани уплив на Трбовље. О томе сведоче два записника, оба сачињена истог дана (т, ј, 4, 1. 1924) у Бечу код саме Лендербанке, Један од ових записника садржи синдикални уговор између „ЛЉепјгајецгоршзеће ГАпдетђапк“,

149