Nova Evropa

латност око стипендиста и на прикупљању књига за Библи-

јотеку Матичину, За овакав посао постоји, као наручен, човек ·

у непосредној близини Матице, који је провео пола свога века на раду у Матици и сродио се такорећи с њеним архивима, па је и за ову Споменицу морао изнова преметнути огроман материјал да би написао неке посебне чланке; а и раније је, у више наврата, писао студије баш о том предмету као целини, Тај човек је Васа Стајић, бивши Матичин секретар, који је и сад још — ако се не варамо — ангажован радом у Матици (као уредник „Прилога Летопису“), или је бар то до скора био, и то баш ради неговања. „Матичиних традиција" (види „Летопис“ за фебруар 1928: „О прилозима Летописа“). Стога нам је потпуно необјашњиво, зашто је историја Матице Српске подељена на опште и посебне чланке, па општи део дат на обраду неизбежноме Др. А. Ивићу (који, вероватно зато, није могао на време израдити поверену му политичко-културну историју Срба у Војводини, па је услед тога циљ целе прославе остао крњ), и гимназијском професору М. Балугџићу, који се — колико је нама познато — нигде досад није истицао као нарочити познавалац Матице и њених традиција, а Васи Стајићу је остављено, да све што осим тога зна дода у три посебна чланка, чија му фрагментарна садржина допушта да, залазећи у детаље, испољи баш наличје свога познавања предмета, своју оштру критику противу појединих личности, која тако мало доликује свечаној пригоди (сиромах Антоније Хаџић |), Речју, требало је поверити Васи Стајићу, као најпозванијему (и једино позваноме), да припреми Споменицу и да за њу напише историју стогодишњег живота и рада Матице, а текстови устава, биографски подаци о оснивачима и добротворима, те спискови задужбина и стипендиста, као и каталог књига. у Библијотеци, могли су наћи — петитом — своје право место негде на крају те Споменице, ако је било баш, и уколико је било, потребно да их имамо на окупу још једанпут (после толиких ређања сваке године у „Раду и именику“), Овако, Васа Стајић је написао непрегледан чланак, са драгоценим подацима, 0 „оснивачима, заслужним часницима и чиновницима Матице Српске", у којем, после оснивача, следују, по не знамо којем реду и принципу, остали „ревнитељи", али само „заслужни“, остављајући нас у недоумици, да ли им је заслуга поглавито у томе што су иначе били заслужне и угледне личности нашег јавног живота (Текелија, Платон Атанацковић, Светозар Милетић, ПолитДесанчић, Змај- Јован Јовановић), или у томе, што су „имали толико снаге, да је нису сву трошили у бризи о своме личном и породичном животу, него су лепши њен део жртвовали служећи овој установи" (т, ј. Матици), у којем случају је ипак требало одвојити оне који су ту своју снагу жртвовали Матици

251