Nova Evropa

не може ту да разазна „истину“ од „поезије“, тим пре што и ова књига има уједно три, донекле протусловна, циља, наиме: да оцрни династију Карађорђевића (јер је пишчева породица потпомагала Обреновиће, с којима је била чак и у сродству), да компромитује цео српски режим од 1903, и да при томе одбрани пуковника Димитријевића („Аписа“), главну жртву Солунског Процеса, као племенитог патријоту и једнога од првих јунака модерне Србије, Будући да господин Богићевић, на концу свога предговора, позива господина Стида и мене, „Фе темћает сегфашев оримопз е; аззегНопз“ у смислу његових открића, можда ће ми дозволити да нагласим, да ја нипошто нисам избегавао мучну чињеницу Солунског Процеса, већ да сам баш први у Западној Европи јавно упозорио на њу и казао, да се је десила правна омашка, Греба још додати, да се прича о томе како је „Апис“ признао своју кривицу ослања једино на фразу из дугога протестног телеграма Стојана Протића противу мога чланка у „Ме“ Europe". Али када видим, шта све господин Богићевић наводи да је „Апис" био, а притом баца на главу краљу Петру и краљу Александру сасвим недоказане клевете, морам да му приговорим да губи потпуно право да се сматра објективним и сређеним, На Западу то по свој

прилици нико неће схватити озбиљно осим оних који прихватају свако оружје само да осрамоте Југославију, или још оних лаковерних који мисле да веза са „Оле Кпебазсћи табе" лепо пристаје једном бившем српском дипломати,.. Солунска Афера, као и сарајевско уморство, с којим је веже кесрећна личност „Апнисова“, остаће увек мрље на југословенском покрету за уједињење; али ће се она још морати испитати несамо у интересу истине и правде него и зато да се њоме не би користила и да је не би криво тумачила мала скупина политичких

избеглица и њихових помоћника у туђој штампи,

У додатку ка шестој глави моје књиге сажета је (до пролећа 1926) полемика коју су изазвала срамотна признања господина Љубе Јовановића у „Крви Словенства" (1924) и гробно ћутање Југословенске Владе на све апеле пријатеља и непријатеља ћутање које су на многим местима тумачили као доказ кривице. Није имао утицаја ни мој допис у „Птез“-у, 16, фебруара 1926, у коме сам наглашавао потребу службене изјаве, То дуго ћутање прекинуо је покојни Пашић истом 25. априла 1926, изјавивши на главној скупштини Радикалне Странке, да су наводи његова колеге господина Јовановића у „Крви Словенства“ на две године пре тога сасвим неистинити, те је то споменуо као један од четири разлога за његово искључење из Странке, Нажалост, и тај испад и раније ћутање имали су само страначке мотиве, Јовановић је дуго сматран озбиљним кандидатом за Председника Владе, и његовим противницима

356