Nova Evropa

ност долази поглавито од његове Беатриче, блажене девице (» ће ВЈезгед Патоге1«), приказане на свим његовим сликама. То је једна чудна женска прилика, са косом попут бронзе, и са чежњивим очима и устима пуним уздисаја. Росети нам је дао нов женски идеал. Збогом ружичасти образи и ведре очи Милесових лепотица, и њихово строго држање по моди! Беатричине су хаљине исто тако дуге, али немају стезника, и Росетијеве су се слике више свиђале женском него ли мушком свету. Његове очи сматране су тако пуне душе! Када сам била дете, често сам ишла у походе пријатељима који су живели у једном старом граду, у околици, и имали лепу приватну галерију; тамо сам видела једног познатог Росетија: девојачка коса још није била потамнела до оне мрке бакрене боје коју сви познајемо: биле су још бледо-златне боје. Али ме је пресенетио не-

обични тип. — »Шта је с њеним вратомг« — било је све што сам тада упитала, — »та дама као да има гушу«... Многи су жестоко нападали новога миљеника публике, — оптужи-

вали су га да идеализује болећивост, и да не опонаша природу, и т. д.. Али су га штитили сви они који су се заузимали за уметност у то време; његова непроцењива вредност била је у томе, да је давао нешто свеже, — ново приказивање идеала који узавире у свакој младој души.

Узгредне последице Росетијева успеха биле су, да је у причама црвена коса, у свим својим нијансама, постала сад боја власи свих јунакиња; а не тек, као дотада, грешних пустоловки: установио се тип интелектуалне лепоте, а женски пас почео да добија свој природни опсег.

Гдегод би се показивала каква Росетијева слика, ту сигурно није био далеко ни какав Берн Џонс (ВштпеЈопез), касније Сер Едвард. Он није био члан Братства, али су га са његовим члановима везивале нити пријатељства и уметничке симпатије. Био је родом Гал (рођен 1833, умро 1898), па је вероватно већ због свога порекла нагињао Артуријанској Легенди и келтском мистицизму. Борба народног укуса беснела је око њега још суровије него ли око његова пријатеља Росетија. У оно време његове слике нису изгледале мање чудне него ли слике импресијониста и кубиста и других новотараца на почетку њихових покрета: прекрио је наше зидове дечацима и девојчицама који су сви били подједнако витки и глатких образа. Може бити да његови мушкарци изгледају нешто строжије и носе од времена на време оклоп, док његове девице имају дуге глатке власи. Приповедало се, да је Берн-Џонсов тип немогућ, болестан, дегенерисан; али ипак је за време једне генерације свет био пун-његових дечака и девојчица, а није се ипак показао ни најмање нездрав нити сањарски, наиме почео је да се инте-

131