Nova Evropa

сутан чудноват неки мраморни притисак. Народ је те слике гледао веома радо, чему је поуздано много доприносило исправно цртање и познавање анатомије. Алма Тадема је био додуше холандскога порекла, али иначе у сваком погледу типичан енглески сликар.

Сасвим другога типа био је сликар Ватс (6. PF, Ман), који је живео од 1817 до 1904. Његово знаменито дело биле су фреске; а и друге његове слике изгледају прилично као фреске. Волео је огромност простора и апокалиптичне ствари хотећи да постане неке врсте проповедником или пророком у сликама. Његову велику популарну слику »Нада« свако познаје: наша земља — глобус — пливајући по ноћном небу, а на глобусу лепа слабашна плавокоса девојчица завезаних очију, наслоњена слуша тиху глазбу последње несломљене жице на њеној малој златној харфи... Иначе се Ватс окушао и у вајарству, и његов је онај колосални брончани кип у Хајд-парку под именом »Физичка сила«, који представља млада човека како укроћује дивљега коња (» Александер и Руцефал« су му сигурно послужили за узор); али се наш обичан разум не може да измири са ставом коња. Други његов кип »Атлета и Питон« стоји у Тетгалерији модерне бритске уметности и 1850. се сјајним делом енглеског кипарства.

Има још један прерафаелит којега не смемо да заборавимо ради једне слике чија је популарност управо легендарна. Мислим Холмана Хунта (1827—1910) и његову слику »Светлост света«. Приказује Христа са светиљком у руци, како стоји пред вратима и куца. Холман Хунт је био најсавеснији међу прерафаелитима. Његово је начело било посветити се сваком детаљу. Ради својих светих слика пу. товао је у Свету Земљу, само да би нашао прави колорит и тачне податке за сваку фигуру.

Наравно да је популарност ових сликара, или боље популарност некојих њихових дела, вукла за собом безброј опонашатеља, који би се грејали на сунцу краткотрајних успеха, док је слава њихових узора стајала на врхунцу. Споменућемо, са захвалношћу, само по имену четворицу сликара, или боље рећи илустратора: Маетђтапе, Каље Стеепамау, Капдојрћ R, СаЈЧесоћ, 1 Јоћи Тепше!. Њихов најбољи рад, управо њихово најпознатије дело, посвећено је дечјим књигама, па су љубав и хвала, коју су та дела уживала по детињим и школским собама, били много већи него популарност коју су имали њихови познатији савременици, и сигурно ће и дуже трајати.

Марљивим настојањима за израду сваког детаља, управо скрупулозној тачности прерафаелита и њихових савременика (изузевши Ватса), било је неизбежно да ће следећи

133