Nova Evropa

i samoupravnoj službi i u liberalnim profesijama, a čiji položaj još ni izdaleka nije regulisan; treće, da se postojeće ruske škole većim delom sačuvaju, ali da se reformišu prema modernim zahtevima; četvrto, da se uopšte ruska kulturna akcija, i pored likvidacije izuzetnog juridičkogš položaja Rusa, ne obustavlja; najzad, peto, da se produži i poboljša staranje o ruskim invalidima i starcima, koji nisu sposobni za rad,

Iznoseći ovaj kratki pregled stanja ruske emigracije i ruske akcije u Jugoslaviji, i izlažući ove skromne želje, pisac ovih redaka — koji je sve vreme aktivno ičestvovao, a i sada učestvuje, u jugoslovenskom i ruskom životu —, bacajući pogled na ovih deset godin4, ne može a da ne istakne još jedared sve ono dobro koje je ovde učinjeno od svega srca za Ruse u nesreći, i da ne zabeleži koliko su Rusi srećni da mogu nesamo da jedu u Jugoslaviji svoju na pošten način zaradjenu koricu hleba, nego da vide i plodove svoga rada u bratskoj zemlji,

Dr. Aleksije Jelačić.

Након десет година.

(Из успомена једног руског педагога у Југославији.)

Година 1920! Како је то време далеко, колико је промена било, како тешке успомене одјекују У души! Не би чисто познао човек сама себе. Два доба, две психе. Долазак у Југославију 1920 значио је одмор после крваве и жестоке, управо фантастичне, борбе грађанског рата, после језивих слика рушења и погибије несамо телесних и материјалних, већ и традицијоналних, културних, и етичких вредности. Душа је била пуста, идеали порушени, требало је застати, доћи к себи, прикупити се. Након страшног слома и кризе требало је одредити нов правац живота, изабрати нову врсту рада, поћи неком новом непознатом стазом. Емигрантске масе о томе нису мислиле, нити су постављале широке про“ блеме, — оне су живеле из дана у дан, са моментом, у заносу утисака донесених из отаџбине, под притиском деструктивне психологије грађанских борби, у маштама и надама на повратак у Русију. Свака вест отуда, из миле даљине, имала је неодољиву чар, добијала је карактер откровења. Мислило се је (ако се је уопште мислило), и живело, као у логору, потпуно избеглички, романтичарски. А објективно схватање руске трагедије, и политичке стварности, диктирало је сасвим друге задаће. Родна груда се је од нас одмицала све даље и даље, напуштањем отаџбине потписали смо били себи пресуду и изрекли најтежу казну: живети, радити, ства-

244