Nova Evropa

ipak više naginjala u levo. Naročito se mnogo bavila crkvenim pitanjem, pa je — kao i Mereškovski — bila pristašom velikih crkvenih reforama u cilju oslobodjenja Pravoslavne Crkve od zavisnosti naspram svetovne vlasti; ona je, kao i Mereškovski, bila uvek veoma nepovoljno raspoložena prema carskoj vlasti, zbogš poznatoš vizantijsko-ruskog »cezaropapizma«, gledajući

donekle u Caru — »čoveku-bogu« — neku vrstu »Antihrista«.

Prošle godine {1929} izašao je u Beogradu dnevnik Gospodje Gipijus iz godina 1914—17, za koji je ona bliza deset godina mislila da je izgubljen, a koji je godine 1927 neočekivano opet dospeo u njene ruke. Vodjen nesamo iz dana u dan, nego često i sat po sal, pisan fragmentarno prema raspoloženju trenutka, ali sa svim sjajem izvanrednog literarnog talenta i pronicavoš dara opažanja, pa i predvidjanja, ovaj se dokumenat javlja kao jedno od najdragocenijih svedočanstava o Ruskoj Revoluciji, Autor ga je dao u štampu nemenjajući u njemu gotovo ništa (izostavljena su samo pojedina imena sporednih ličnosti i neki pasusi sasvim intimne prirode)*). Ovu knjigu želimo prikazati. Evo kako počinje:

»Šta da pišem? Da li se može? Nema ničega sem jednoš — Rata. Nije japanski, nije turski, nego svetski, Strašno je pisati o njemu meni, ovde, On pripada svima, istoriji, Da li je potrebna jedna malogradjanska (и опшпајћи »обљгвателђскан«, — ta se reč ne da tačno prevesti) pisanija? Ni ja, kao ni svaki drugi savremenik, ne mogu u svemu OVOm da se snadjem; ništa ne razumem, — zapanjena sam, Ostaje samo jedno, ako se ipak hoće pisati —: jednostavnost.«

To je pisano 1, avgusta 1914 (po starom kalendaru), u Petrogradu, na dve nedelje posle objave Rata. Dovoljno je prelistati stranice koje sleduju, da se čovek uveri, kako je autor postigao svoju nameru da piše jednostavno, usled čega je ispao i rezultat najlepši koji se može očekivati od ovako kratkih i na brzu ruku nabačenih, ali iskrenošću zadojenih beležaka, Odmah zatim, na trećoj stranici dnevnika, ove proročanske reči: »Ne, on neće biti kratak, Uzalad se nadaju... Niko ne zna šta je rat, — to je prvo. I niko ne zna za nas, za Rusiju, — to je drugo. I ja još ne znam . ·. Ali osećam Jedan nečuveni užas«. I malo dalje:

»Ja se grdno bojim za majke koje stalno čekaju izveštaje o onome koji je pao, Izgleda da one osećaju svaki trenutak koji nailazi: čitav lanac trenutaka prolazi kroz njihovu dušu, škripeći hrapavo, sporo, ali primetno. Zagušljiva magla od neprekidnih та požar4 celo je leto ove godine ležala nad Rusijom, do samog Sibira; s jeseni je postala ružičasta, i zato još zagušljivija i strašnija, Evo je gde lebdi nad nama zagušljiva i ruži-

*) 8. Гиппјусљђ. CHHHH KHHTa (plava knjiga), ITerepoyprckiH дневHHKP. (»>»Ruska Biblioteka«, br, 6; starom ortografijom), Beograd 1929, izdanje »Izdavačke Komisije«, 234 strane,

278.