Nova Evropa

векова као најбоље средство моралног васпитавања и усавршавањаг У науци, тачност једне претпоставке цени се према њеној сагласности са стварношћу; с исто толико разлога и у религији, тачност једне претпоставке може се ценити према њеној корисности. Корисност, то је опет стварност, само узета с нашег субјективног гледишта... Према индивидуалистичком рацијонализму, Балфур није био тако уздржљив као према науци: на њега је потегао најаче оружје своје дијалектике. Индивидуалистички рацијонализам не признаје никакав ауторитет изнад нашег разума, и поставља појединца за врховног судију свих друштвених вредности. Балфур је направио анализу онога што називамо нашим знањем, и показао је да оне истине до којих је сваки од нас дошао властитим размишљањем ишчезавају према оним истинама које морамо примити на веру. Колико смо идеја прихватили без размишљања и препирке само стога што смо их чули у својој породици, или што су нам наметнуте у школи, или што смо их читали сваки дан у новинама! Онај који би хтео мислити о свему својом главом, непризнавајући никаква ауторитета, брзо би постао банкрот, као онај привредник који не би хтео да се служи кредитом. Друштво је дуже живело и више мислило него и најумнији појединац, и зато сваки од нас ваља да претпостави искуство предака својим личним назорима. Индивидуалистички рацијонализам завршује се обично скептицизмом, — скеп“ тицизам пак јесте немоћ духа, јесте неспособност доћи до извесности у моралним питањима. Ту извесност даје нам само нагомилано искуство нараштаја, даје нам само традиција, даје нам само друштвени ауторитет.

У својим крајњим закључцима, Балфур се приближио прагматизму, који тачност нашег мишљења проверава његовом практичношћу,; приближио се затим оној социјолошкој школи која тврди, да своје идеје човек више црпе из своје друштвене средине него из себе сама, и најзад приближио се такозваној »филозофији живота«, која учи да живот премаша наш ум, и да његове тајне пре можемо пронићи кроз нашу подсвест него кроз нашу свест. Треба само имати на уму, да је Балфур писао у доба када ниједан од ових филозофских праваца није био тако јасно оцртан као данас. У неку руку и Балфур би се могао уврстити у претече савременог ирацијонализма.

Балфур није имао свој израђени филозофски систем у правом смислу речи. Њему је било само до тога да одбрани религију од напада материјалиста и рацијоналиста. Његов начин одбране био је оштроуман: он је ону исту врсту критичке анализе коју су материјалисти и рацијоналисти применили на религију обрнуо противу њих самих, — и онда

231