Nova Evropa

сише, чак и у званичним извјештајима, да је интелигенције. много; да народ не може да храни толики број интелигенције; да треба смањити број школованих, и да треба редуцирати школе. Тај мањи број интелигенције, рекоше, треба боље наградити. Заједно с дефлацијонистичком политиком долази и »дефлацијонистичка« просвјетна политика: смањивањем броја интелигенције »у оптицају« требало би јој увећати вриједност! Постављен је проблем хиперпродукције интелигенције — као проблем њезина броја.

Нама се чини, да проблем на овај начин није право постављен, и да та тврдња не би могла издржати озбиљну критику. Да ли доиста постоји код нас хиперпродукција интелигенције» — Да ли чињеница, да много младих људи послије свршених школа не може да нађе посла или службе, већ сама собом значи да постоји хиперпродукција интелигенције» ИМ шта је то управо: »Хиперпродукција интелигенције«» — Под »интелигенцијом« се замишљају код нас, у обичном говору, школовани људи, »господа«, т. ј. сталеж људи који у друштву врше функцију управљања (у најширем смислу те ријечи) дјелатношћу других, а који суквалификаци је за тај посао стекли у школама. И баш овај критериј најкарактеристичнији је за појам »интелигенције«, како се код нас употребљава. Чак ни чињеница. да је тај рад претежно душеван, није толико карактеристична. То се управљање може вршити на разним подручјима људске делатности, — то није од одлучне важности; управљање врши државни чиновник, који уређује односе између људи, трговац и његов намјештеник, који управљају измјеном и расподјелом добара, инжињер, који управља радом радника, и т. д.. Разумије се, само по себи, да је друга ствар, за кога и за чији се рачун врши та техничка функција управљања, — за државу, за себе, или за капиталисту-предузимача. Свака социјална организација и свака подјела рада захтијева такових људи, и што је развијенија све их већи број треба. О хиперпродукцији интелигенције могло би се дакле говорити у оном случају кад би бројни однос између интелигенције и осталог пучанства био такав да би било више људи изучених у школама за »управљаче« него што их извјесна социјална организација у даном моменту може запослити. Једноставније речено: кад би било више »управљача« него што их »произвођачи« могу требати. Да тај моменат у нашој држави није наступио, и да се према томе не може говорити о хиперпродукцији интелигенције, није тешко доказати, ако се само мало дубље загледа у проблем. Ти докази дали би се и бројкама поткријепити.

Прије свега, у нашој земљи нијесу још попуњена сва расположива мјеста са школованим људима: врло је велик број