Nova Evropa

пено прешло у описивање детаља, поставши напокон тврдом и медицински тешком анализом једног замореног физичког материјализма. Генерација првих романтичких глобтротера, првих дипломатско-литерарних весника и истраживача, више песника и левента него ревносних агената разних »форењ-офиса«, који су их тамо слали, носећи на своме списку помпезна имена једног Шатобријана, Ламартина, Меримеа, Стендала, и тако даље, била је дезавујисана реалистичким прекидом нацијоналистичких одушевљења и »домаћих« испитивања, да се сада, у каосу једне дубоке и исто тако болесне кризе, преда право у наручај најопречнијим импулсима свеже и још неистрошене целе мајке-земље. Рат је и ту, као и пре сто година, раскинуо баријере предрасуда, отворио границе видика, и разголитио недостатке и заблуде уверења. Било је потребно одседети у тмини ровова, да би се осетила чежња за лутањем. Одисеј је остао и нама данас класичним примером једног литерарног смера који је од Папинија назван основним елементом сваког књижевног дела вишег ранга. »Одисеја«, као и »Дивина Комедија«, као и »Дон Кихот«, као и »Гуливер код дивова«, као и »Робинзон«, у суштини су само грандијозни путописи, чија се сва уметничка снага и привлачност састоји у рапидном и заправо филмском низању нових сцена и стално променљивих и помичних пејсажа.

Откако је Пол Моран (Раш Могапад) открио на земљи »саму земљу« [»rien que la Фетте«), и једним модерним нервозним и синтетичким еланом савременог левенте захватио целокупну земаљску куглу, од меланколичних и провинцијском маглом прекривених кампања старе, добре Галије, па преко крвавих и страшћу узнемирених арена декоративне Шпаније, до сумњивих и делинквентских таверна ноћног Цејлона и мистичко-религијозних храмова вечно насмејаног Буде, књижевна врста путописа постала је опет мода: стил, игра темперамента, расположење неврастеника, јесте готово једино могући облик писане уметности. Пол Моран је открио стил. Објективно, с еланом једног путника без пасоша, и без нарочито утврђених припрема, избегавајући — авијонски све пограничне станице и све конзуларне агенте нашег још увек утамниченог и сепаратистичког континента, он је дао знак за нови покрет. Психолошко расположење, или тачније »болест столећа«, постојала је још пре; али је знанствена, физијолошка, и историјска анализа освојила сада, више него икада пре, све интересе, искапајући и прекапајући све бразде и све талоге. Проблем Атлантида, до медитеранских закопаних синтеза и првих почетака нашега сазнања, припремио је расположење за лиричаре, који су изнад и поред статистика и података откривенога наслагали речи за-

173