Nova Evropa

предрасуда, одгоја, туђег и властитог малтретирања. Диртен, који бежи из »Европе, земље фаталне, земље мртвих«, осуђује цивилизацију, њене резултате и њене представнике; али он, исто тако, не налази оправдања ни за урођенике. Њихов је разлог исто тако одговоран и аналоган њихову стању. Док му један представник Анамита изјављује: »Про· блем се јавља и решава на једној јединој линији: анамитски народ хоће да буде слободан, и он ће то бити« — Диртен одговара: »Ја то желим; ја му такођер желим, да буде дорастао потешкоћама на које ће морати да наиђе оног часа кад постане слободан«. Па онда: »Ниједан се човек није родио да буде господар другоме човеку; ви узалудно тражите у разлици боја становиту суперијорност, која би оправдавала и озаконила подјармљивање« ... За разлику од Морана, Диртен је овде хладно и озбиљно аналитичан. Поезнје мало. Тек у детаљима. Или је меланколично жута, попут предела кроз које пролази. Па ипак, колико јасних привиђења: »М, уистину, ови ће се схематични бели богови да куманизују! Њихова младост и сувише се поуздаје у школу англосаских раса, које су тврдо практичне. Они имају још цело чудо да науче од словенских и германских раса, па чак и од латинских. Али и жути људи, које они притискују и бију, имаће много чему да их поуче. Одиста, у тоталној цивилизацији света, у новом планетном смештају, који се већ сада појављује у тропима, велики ће део бити уступљен Азији, њеним народима, и њену духу«...

Диамел (беогбез РПићате!) на свом »Путу у Москву«, на коме је галски буржуј и социјалист застао изненађен, поремећен у својим ранијим уверењима, сада на новоме излету кроз Сједињене Државе Америке, устаје отворено и радикално опречан целокупноме менталитету и животу Америке. Док Моран синтетише и све обухвата, Диамел — у »Призорима будућег живота« (»Зсепез de Ја ле Кишге«, Париз, 1930) — устаје и директно осуђује и протестује. За њега је америчка цивилизација »без мере и без хармоније«; он је иронизује морализаторским стилом својих ранијих »Писама Патагону«: не сналази се у новоме свету, у коме не сусреће друго до победу материје и машине. Пејсажа нигде. Ни самоће. »Ауто није освојио простор, он га је изгубио, покварио. Нема више самоће, нема тишине, нема одмора. Ко избегава град аутом, тај поново наилази на град.« Само људи, голи и јаки људи. Сваки оригиналан н сликовит покушај губи се у овоме »краљевству смрти«. Појам слободе је имагинаран и арбитраран у овој »индустријској и трговачкој диктатури, која долази до толиког безбоштва да човечанству нарине апетите и потребе«, да га веже комплицираношћу комфора, тоалете, практицисти-

176