Nova Evropa

реке, укрштавају се беле цесте, док је читава крајина посејана белим, уистину белим, селима, дворцима, градовима, трговима, и местима. Зрак је чист и снажан, нема одвише индустрија с њиховим димом, — много их је већ електрификовано. Са брегова и гора пак поздравља вас, у сунчаном освиту, безброј цркава и капела. Ко загледа мало ближе у словеначко село, које је један од главних саставних делова овога предела, изненадиће га његова нарочита снага, и развеселиће га пријазност сељачких домова, саграђених према начелима строге економије, али ипак с по· себним, природним естетским смислом. Ту нема претераних боја: зелени или сиви прозори хармонично се слажу с белом или црвенкастом бојом куће, често лепим дрвеним орнаментима украшеним ходницима. Са прозора висе црвени каранфили, на њима цвате жарке гераније и зелени мирисави рузмарин. У брижно гајеним баштама, или покрај њих, стоји често пчелињак; ограде кошница исликане су припростом народном орнаментиком, сличном каква се налази на дрвеним или зиданим стајама и зградама поред кућа. Тако је словеначко село и словеначки предео, како их радо приказују наши сликари, од Шубица до Грохара и од Гашпарија до Клеменчића. Странац се радо зауставља пред »козолцем« (сењаком), том чудном грађевином из попречних прутова између храстових или зиданих стубова, где се суши златно жито и црна детелина; фотографира »анамења«, лепе капелице, или зидане стубове с ликовима светаца, или дрвена распећа, окићена цвећем, — на раскршћима, на крају села, по шумама, над зденцима! Као да пук своју веру у наднаравну божју моћ не може никад довољно да изрази! А тек »словенске горице«! Њихов јединствен, самосвојни чар осетио је до дна душе и опевао је већ Станко Враз:

Ajdmo pjesmo moja бог у Јетита т, da kip zavičaja pred teboj razgalim!

Све златне и озарене сунцем, све срећне и веселе сред благословене и мирисаве винске лозе, коју носе и роде, простиру се и нижу се ове »горице« као валови мора, једна за другом, од Марибора до Љутомера, од Капеле при Радендима до Орможа. У њима цвркућу славуји и певају девојке, из њих се блистају сељачки домови и колибе, дворци, и цркве, далеко тамо до у недогледну маџарску равницу. И овде обузима човека, као на планинама или на мору, осећај опајајуће неизмерности. Ово су осетила и нема поколења наших прадедова: лепота, управо сликовито шаренило, и

258