Nova Evropa

sijeri, rečju sve što je bilo u Parizu najvažnije i najsjajnije. Mnogi su kihali, — jesenja kiša, nezaustavljajući se ni na časak, bila je tome kriva, Svi su ozbiljno pokazivali znake žalosti, Zatim su se svi razišli, Bernar je ipak još uhvatio priliku da izmeni sa Mister Hornom nekoliko važnih reči: gvoždje, Nemci, Vajnštejn, Moskva ...« Ovaj Vajnštejn i Bernar su, poput Olsona, prvi medju Erenburgovim junacima, i na njima ćemo se malo još zaustaviti, ostavljajući postrani sve ostale.

Moris Bernar nije nekakva svetska veličina, poput Olsona. Оп је чбедап розјоуат čovek, i poslanik u francuskom Parlamentu, jedan od najbogatijih ljudi Francuske; ali njegov interes i njegovo poslovno područje ne izlazi mnogo izvan framcuske granice, U njemu Erenburg slika tipičnog predstavnika krupne francuske buržoazije, ali pisac svakako preteruje, te upotrebljava možda i suviše napadne boje. Momentano, Bernar radi u duhu Lokarna, On se trudi da stvori neku vrstu srdačnog sporazuma sa Nemačkom, u čije ime vodi pregovore viši savetnik Ministarstva Spoljnih Poslova, u isto vreme i predsednik jednoga velikog nemačkog trusta, von Ulrich, takodjer veoma uspela figura romana. Bernar je izdavač i vlasnik velikog patrijotskog dnevnika »Odjek Otadžbine«, koji je, nakon višegodišnje hajke na Nemce (»les boches«), iz temelja promenuo pravac, pa tvrdi da su »boši« nesamo ljudi nego i vrlo dobri ljudi, i najbolji prijatelji i saveznici Francuske, Ovu promenu u pravcu lista nije zapazio autor mnoštva neuspelih tomana i saradnik »Odjeka«, Laval, ratni invalid i puki siromah, koji piše oštar člančić povodom Remarkove knjige. Bernar se ljuti i opominje glavnog urednika, na što ovaj smesta otpušta Lavala. Laval, koji nema mikoga i ništa, nemogući da preživi ovu materijalnu i moralnu katastrofu, lumpuje na račun poslednje akontacije sa nekakvom bednicom-prostitutkom najjeftinije klase i završava život samotubistvom.,. Ova epizoda daje autoru povod za jedni vrstu lirske pesme u prozi, kojom se neočekivano proslavljaju — javne kuće: »-— O bordeli, poslednje utočište dečjih iluzija, pristaništa mira, duboke jazbine u koje se krije profonjena duša, — pozdrav vama od sviju bednika! Vi zamenjujete i san i stihove i špric sa morfinom i tevolver, Vi ste ono o čemu od detinjstva sanja čovek: fenjerčići, papirnate ruže, jastuci, i blede senke kao smrt, Vi mirišite na loš puder i raj, U vaša tiha nedra ulazi još jedan nesrećnik ..,« I nakon dva sata: »Vreme je da znate тетш!,..

Tli treba da platite celu noć!...« »I Laval opet tumara ulicama, širokim i praznim. Električna svetlost zasenjavala je oči. On je žmirkao i zastajkivao, — nije znao kuda da ide, kada da

prelazi preko ulice ili da menja pravac. Dugo je tako išao, dok se nije pojavila, puma tišine i spasa, opevana od svih pi-

382