Nova Evropa

palio i spalio rusku tvornicu šibic4, desilo se nešto odista u duhu Dostojevskog: Vasilije je otišao u Moskvu k svome bratu, znamenitom vojnom inžinjeru, sa službom kod boljševika; odiбтао зе tragični sastanak, i palikuća se odao bratu, — »Imaš telefon? — Možeš sada da zoveš koga treba. Dobićeš unapredjenje, Zašto gubiš vreme? ,.,« Ivan je sedeo žalosno zguren, pa je prošlo mnogo mučnih minuta u ćutanju, dok mije Ivan progovorio: — »Ja neću nikoša da zovem... Da sam komunist, ja bih te ubio,.. Ali ja to nisam.,. Slab sam.., Ali govoriti s tobom više nemam o čemu.,,,. Ha, ha!.,., BHlagoizvoleli ste da me prezirete, druže Mihajlove? ,,. Ne, zašto, Meni te je žao, Ali mi smo stranci jedan za druđoga,,.,« Reč »žao« delovala je na Vasilija kao šamar; on je čisto zažmurio od bola, i nepogledavši Ivana brzo pobeže na ulicu, Imao je sigurnu adresu, ali nije više mislio na sam, Nije mislio ni na putovanje u Pariz, ni o tome šta će da radi sutra, »,., Razgovor s Ivanom postao je za njega onaj zid o kojem je tako često mislio, Prazan prostor i kratak pucanj, — to bi moglo jedino da bude trijumfom, Nije se pokazao kao kukavica: on je izvršio posao, On je čak otišao Ivanu, što je bilo očigledna ludost, Zašto onda očajanje? ,,. Možda Ivan ima pravo? ,., Ne, budalaština! Njemu su napunili glavu, pa on brblja,., Pisarčiću jedan!,.,., A on, Vasilije? ,,, Isto tako, nikogović! Onom Germanu za ljubav počinio takvu podlost.,. Šibice!..,« »Na to Ivanu nemaš ništa da odgovoriš; Jasno je, — najmili su te, Tačka. I to je podvig za jednog olicira!,., Mrcino jedna, Germanu sa plavim očima! Ti sada ždereš kobasice, a ja sam ponižen! Zar bi ti i mošao da razumeš kako su uvredili Mihajlova! I brat mi je rekao ,žao' Šta ću sada?,,.« Nakon daljih teških kolebanja, Vasilije je prišao jednom policajcu s usklikom: — »Da li znaš ko sam ja?,,, Ja sam vašu fabriku zapalio; hajde, pucaj u mene, majku ti tvoju..,« A onda mapregnutu tišmu bulevara preseca oštar zvižduk.,.,,

Ni pad protivničkih firmi, ni hosa akcija njegova trusta, ni pobede nad Sovjetima — bilo nalik na ovu paljevinu udešenu s pomoću mnmesrećnog ruskog ludaka, bilo putem kakova političkog ili finansijskog trika, — ne mogu da razvesele dušu velikoga Olsona, On ne zna šta je sreća, om ne zna šta je pravi život, — uvek zaposlen, uvek zatrpam brićama, kao kakav robijaš; i kad se on ipak zaljubljuje u jednu filmsku zvezdu, ova ga odbije —:; »Vi ste mrtvac...« Sven se boji smrti, smrada, i smrt ga grabi odista u najbolje muško doba, jer ga je rad slomio i on umire pre vremena, od srčanog napada u Parizu, usred pređovor4 sa francuskim finansijerom Bernarom, »Njegov leš su poslali u Švedsku, Na kolodvoru su se iskupili predstavnici Vlade, poslanici različitih država, зепаћол, finan-

381