Nova Evropa

Владари старих режима држали су најамничке војске, чију су крв штедели, јер је било тешко и досадно обнављати их. Те најамничке војске створиле су биле тактику и стратегију као вештину ратовања, пре свега по правилима и прописима части и међународнога права, водећи нарочито рачуна о приватном власништву и животу цивилнога пучанства. Демократија је завела обавезу општу, те створила наоружане народе, чиме је избрисана свака разлика између цивилног и оружаног становништва. Од цивилног пучанства у окупираним крајевима тражи се кулучење. Царска војска с правом је говорила за Наполеона, који је наређивао да му трупе дижу храну из покрајина кроз које су пролазиле: »Тако се не води рат«. Демократски рат није више вештина којој хуманост и уљудност прописују извесне границе, он је постао општом клаоницом и покољем у којем узимају до миле воље и без ограничења учешћа све ратујуће силе.

Пре године 1914 није Европа још била искусила шта значи један демократски рат у великом опсегу. Што је онда изашло на јаву, побудило је такав ужас и такву одвратност, да наша земља мора бити приправна на највеће жртве у погледу свога поноса и частољубља само да би изградила коначан и сталан мир с помоћу гаранција међународних судова, и разоружања. Нов рат значио би бродолом целокупне западњачке цивилизације.

Тако учи Гуљелмо фереро. G. Hubert-Rodier.

Будућност мира.

(Овај чланак извод је из предавања што га је 17. децембра 1929 одржао у хамбуршком Институту за Спољне Послове гроф Владимир Дормесон — сотће МЛафтит 4' Огшезвоп —, на француском језику. Предавање у целини отштампано је у „хамбуршком месечнику за спољну политику“ који — под именом „Емгоразсће Gesprache" излази већ девету годину под уредништвом Ота. А, Менделсона Бартолдија — Mendelssohn Вагћојду —, професора Универзитета у Хамбургу.)

Предмет о којем овде расправљамо обухвата, такорећи, најглавније проблеме садашњице, па се морамо ограничити, у овакој прилици, само на опште погледе, неулазећи у појединости. Али је потребно у исти мах да говоримо јасно и отворено, утолико пре што живимо у времену у којем се навикло резоновати на старински начин о стварима новим, управо говорити на глас једно а радити онако како се и

17