Nova Evropa

часове · Винчијева размишљања, залазећи у свом лирскомозговном скретању чак у прапочетке његових мислених и естетских претпоставака. Тако је, настојећи да у личности уметника издвоји негативност од позитивности, ускрснуо Леонарда и поставио га на платформу нашег савременог схватања, као претечу, као разрешени чвор проблема у коме је и са којим је живела и падала цела наша модерна естетска мисао. Откривајући постепено енигму Леонардове унутрашњости, Валери је рашчлањавао и негативност савременог естетизма, уносећи у збрку лажног релативистичког наговештања и спотицања у мраку неколико јасних и битних облика, без којих се не да замислити уметнички проблем. Претпостављајући са Валеријем, да за сваког појединца који се бави питањима уметности естетика представља најтежи и најопаснији моменат, видимо га где је у Леонарду наишао на трајност и аналогију становитих естетских питања, која су у извесним духовима добила савршена решења. Јер коликогод ми истицали нашу савременост, нашу грозничаву модерну тежњу за оригиналним, за актуелним, за новим, за синтетичним, битни проблем стварања постављао се и за Леонарда у исто тако трагичној и крвавој форми као што се поставља за најгенијалнијег међу модернима. Леонардова интелектуална страст, да на концу својих истраживања и свога трагања, која су испунила духовну и временску садржину једног човечјег живота, угледа механичку птицу, како се први пут на својим крилима пушта мистерији зрака“), остаје за све векове, па и за оне у којима је тај сан постао делом стварности, најопаснијим узлетом до којега се икада довинуо ум човека. Она у ствари представља дубоки понор који се у свакој искреној стваратељској индивидуалности поставља између идеје и облика, која у томе настојању за испуњавањем и прелажењем понора пати и пролази кроз трагедију једног емотивног саживљавања.

Пол Валери, међутим, није једини међу савременицима којега гони дубоки интелектуални куријозитет, те који одржава ту вечну и непрекидну актуелност Винчијева дела. Као једно еклатантно сведочанство ове интимне потребе, да се у естетском трагању нађе заклона и утехе у личности Леонарда, може да послужи и рад једног од младих представника најновије талијанско-француске књижевности, Леа

=") „Полетеће првим летом огромна тица на леђима свога великога лабуда, испуњавајући свемир задивљењем и све списе извештајима о себи, на вечну славу гнезду у којем је никла." („Рабега il primo volo il grande uccello sopra del dosso del suo madno cecero e empiendo | universo di stupore, empiendo di sua fama tutte le scritture e gloria eterna al nido dove пасдие.") (Цитат из Леонардова „Трактата".)

96