Nova Evropa

mirovića-Dančenka, koja se razvlači u stotmama nastavaka, »priključenija« iz živovanja takozvanog boljeg ruskog društva.

U ovo doba, i malo kasnije, Devedesetih Godina XIX vijeka, izlazi čitav niz sitnijih prevoda iz Dostojevskog i kod Srba, Jefta Ugričić nastavlja s prevodjenjem (»Hristova jćla«, u »Preodnici« za 1891); Ljub, J. Kujundžić prevodi odlomak »Zapisa iz mrtva doma« {u »Pobratimstvu«, 1892), Milivoj Maksimović »Večitoša muža« {u »Stražilovu« za 1894). U Mostaru izlaze, u prevodu D, M, Radovića, »Poniženi i uvrijedjeni« (1897), i Bogdana Ž. Gjurdjevića »Bijele noći« (1898), Od nepoznatih prevodilaca izašle su: »Krokodil, neobičan dogadjaj, ili pasaž u Pasažu« {»Preodnica«, 1891), »Priроее« (1899), i još druge sitne stvari, Osim toga, kao neki simptom interesovanja za Dostojevskog, nalazimo — uostalom dosta beznačajnu — literaturu o njemu: skicu Milana Popovića: »Muza Dostojevskoga i muza Ivana Turgenjeva« (u »Stražilovu« za 1893), i studiju Marka Cara: »Veliki varvarin« {u »Zori« 1897, str. 219), pored prevoda jednoga eseja o Dostojevskom G. Brandesa {u »Zvezdi« Janka Veselinovića, za 1899) 1 dela Melhijora de Vogije-a »Dostojevski« (glava o ruskom romamu). Tek pred sam Rat javlja se opet Jovan Maksimoyv ić, sa ројpunim prevodom »Zločina i kazne« {u »Modernoj biblioteci«, br, 6. — 1914), pošto je prije toga otpočeo s objavljivanjem svoga prevoda »Braće Karamazova« (u »Delu« za 1913/4). To su prva velika djela Позфојеузкоба sa kojima se upoznala čitalačka

publika kod Srba,

Druga faza kod Hrvata (1895—1915) obuhvata vrijeme malone potpunoga zastoja u prevodjenju Dostojevskog, Punih dvadeset godin4, t, j. od sredine Devedesetih pa do polovine Devetstodesetih Godina, može se reći da se Dostojevski kod nas i ne prevodi, Velikanovićev pokušaj, iz godine 1903, da prevede veće još neprevedene stvari Dostojevskog (u njegovoj »Svjetskoj knjižnici«), zastaje na prevodu »Braće Karamazovih« (Sremska Mitrovica), i uspjeva donekle tek dvadesetak godina kasnije (Zagreb, 1923); a pored ovog pokušaja daju se u tom razdoblju zabilježiti samo još dva prevoda omanjih pripovjedaka: »Krotko janje« {»Krotkaja«), izišlo u prvoj knjizi »Zabavne biblioteke« u Zagrebu, godine 1913 (u prevodu N. Andrića?), i »Orao«, u »Novom Sisačkom Glasu« za godinu 1910 (Бг, 13, preveo Selim Rakošev); i dvije dramatizacije djela Dostojevskog, izvedene u zagrebačkom Zemaljskom Kazalištu, u vezi sa komemoracijom godišnjice pjesnikove smrti: »Zločin i kazna«, 17. februara 1906, i »Braća Karamazovi«, 24, februara 1912, То је sve, Za prevodjenje velikih romana Dostojevskoga, čini se da vrijeme nije bilo povoljno, Očigledno se nije moglo naći dovoljno odlučnosti ni kod pisaca, t, j. prevodilaca, ni kod izdavača,

316