Nova Evropa

животни проблеми, пуноважно и истодобно, како стоје један уз други. Овај облик дијалога код Достојевског даје се лако објаснити и његовим властитим погледом на свет, будући да он све до своје смрти није могао да савлада у себи елементе супротних становишта која су му се наметала у виду двеју великих и моћних идејних струја: на једној страни, хуманистичка скептичност савременог европејца, на другој страни религијозни мистицизам и вера у Бога, који су се у њему беспрекидно међусобно побијали.

Ако баш хоћемо да нађемо примера у светској књижевности за овако особену полифону конструкцију романа, могло би се још понајпре указати на Дантеову »Божанску комедију«, са њеним екстензивним излагањем и сликањем осуђених и блажених једних уз друге, пркосних грешника и скрушених покајника, полифоног мноштва истодобно и једно уз друго приказаних супротности. Само што се Дантеов свет има посматрати као хармонично заокругљена слика средњовековног, теолошко-сколастички скучена духовног човека, док напротив свет Достојевскога представља слику савременика ХТХ столећа са његовим противуречним и нехармоничним погледима на свет који су прошли кроз доба просветњаштва, романтике, хегелијанизма, позитивизма, и детерминизма европског. |

Али да завршимо, и да поновимо што смо рекли с неколико речи. Специфично литерарни главни значај Достојевског не лежи толико у његовој филозофији или психологији или мистици, колико у чињеници, да је он — и без обзира на огромно богатство духовне и психолошке проблематике његових дела — створио нов облик романа у европској књижевној повести. Оригиналност тога романа састоји се у томе, да је органско јединство грађе (и стварне и идеолошке), у виду како је то досад у европском роману важило за правило, савладао и разорио тиме што је спајао најсупротније и на око неспојиве елементе у једно више, полифоно јединство конструкције романа. Оно што је у европском роману, и у руском роману до Достојевског, било крајњим циљем, то је код њега тек један део, један елеменат целине; оно што је у оним романима стварност, код њега је тек једна страна, један изглед стварности, — речју, оно што је тамо везивало све у целину, прагматички поредак грађе и лични стил и тон, то је код Достојевског тек подређени елеменат.

Јозећ Ман.

291