Nova Evropa

otkrovenja, — sve to kipi, i komeša se, previre 1 meša se, tali se, žari se i pali, ı ledi se ddo srži i kostiju, unosi ı spušta, raspinje, kamenuje, uznosi i baca od jednoga pola na drugi, Zavitlanost celoga duha tolika je da čovek sebe traži da se vidi da li je na mestu i da li je čitav, Čak i manja dela pomeraju nas sa mesta na kome smo, »ZŽločin i kaznu« čitao sam ne znam koliko puta, i pod najstrašnijim okolnostima koje s ogromnom snagom vezuju za sebe, Tako jednom i prilikom povlačenja kroz Arbamnmiju, u jednom selu iza Skadra: glad, smrt, strahote, trafika, strašni požar svih nedaća, — sve je to otišlo u pozadinu pred pozornicom na kojoj se odigravale »slike i prilike« teških i zlogukih ličnosti iz romana. Strašna prokletstva i mutna pitanja, kao zvezde na mebu, postavljaju se ı ističu toliko da se »lična jednačina«, nakon poredjenja, skoro zadovoljna, povlači u pozadinu, Krv tu teče drugačije, čisto naopako, ı drugom brzinom; a toplota je na tačci vrenja ili na tačci smrzavanja, Duhovne i duševne alccije više su i niže nego u mefalizici, — to je nešto i iz mitofizike i iz magiofizike, Čovek je izliv božanstva i, gotovo u isti mah, sotonizma, Ništa me ide oko normale, Temperature su temperature groznica, Prenadraženja su tako visoka da se od stvarnosti vide još samo vizije, Hemijsko sagorevanje duhovno-duševnih ргосеза Као da je sa neke druge planete, Ljudski dah je topliji, i bolesnički, Bog i Sotona neprestano ukrštaju mačeve kroz sve alccije, i mi vidimo samo otseve tog snažnog sudara, Ljudi su stalno u vrtoglavici i traže, pitaju, dohvataju se svega po sebi, u sebi, i izvan sebe, idući od jedne tačke na suprotnu sa grozničavom žurbom, Pojave su kao pojave na suncu: u procesu, pokretu, praskanjima, pušenjima, Ти se čovek neprestano pravi, stvara, Oblici se stalno menjaju. Sve je u talasanju, u vatri koja se povija po vetru, u neumornom pokretu čiji pravci nisu jasni, Penjanja i spuštanja, arzisi i tezisi, nemaju nikakova odredjena ritma, nego se mešaju i kovitlaju. Uporišta stalnoš i odredjenoš nema, a porivi se neprestano javljaju, pračemi teškim praskanjem iz wnutrašnje hemije bića i duha, Teren je neprekidno pod zemljotresom, Otuda, za ргаvolinijski romanski duh i za anglosaksonske geometrije, ova praskanja i ovi vrući dejziri označavaju nešto paftološko, nenormalno, čudno, zbunjeno, i ludo, eksplozivno, i dmamično, Zapad i jug su se smirili, uobličili i uravnotežili, pa kad naidju na ova vrenja pitaju se u čudjenju, i osećaju se kao u bunilu i Бипсапји, То зи ха njih čitavi »mlečni putevi« u zahuktalom pokretu i vrtoglavici, pirovi i orgije duha, duše, i svega ljudskoga. Samo oni mogu da tu udju koji su, oslobodjeni svih svojih redova i oblik4, zaronili duboko i zaplivali po tome ikaosu beležeći slobodno jedino svoje reakcije,

Ono što majviše upada u oči, to je da tu nema ničega apstraktnog ili izmišljenog, već maprotiv, sve kipti jednom naro-

293