Nova Evropa

prelazio medju« {piše Majkovu), Granice su samo zato da se · razmaknu i povrede. Radnja duha je samo strasno i vrelo izlivanje, To su poplave, I sve je u zavitlanom pokretu i urnebesnoj zahuktalosti, Mašme rade pod almoslerama od kojih eksplodiraju. Kroz dela i ličnosti samumi vitlaju i nose ih u kovitlac dok ih ne sruče u neku pustoš ili neku tešku i tragičnu

tobožnju vedrinu i blaženstvo. Nigde naših oblika. On ne kopa | zemlju već bezdane, ne pliva već roni, ne ide već juri, ne radi ništa Do »zakonu«, tone u ludilo, kreće se po podsvesnom i nesvesnom, — racijonalno, normalno, i obično logično, nisu mu nikada u atmosferi, — dimenzije ne postoje, Kad se svrši koji od njegovih velikih roman4, čovek se oseća kao da je bio na

nekoj drugoj planeti i disao neki vazduh drugačijih sastojaka; · najčešće, čovek se oseća strašno potresen, uznemiren i mezadovoljan, i ima potrebu da se povrati u normalno. »Čovek koji je živeo u vaseljeni koju je on stvorio, oseća zbilja otkrovenja neizdanih oblika ljudskoga bića, jer je Dostojevski, pre svega, jedan veliki revolucijonar duha uperen protivu sviju oblika stagnacije i skleroze«, — kaže Nikola Berdjajev.,

Pa ipak — i to je baš u planu »dostojevštine« —, ima li većeg Rusa od nječa, većeg pravoslavca, i čak većeg obožavatelja svedržiteljstva? »Ruska zemlja« je za njega svetinja, i sva je natopljena tradicijama u koje veruje kao u ргамозјам је .,. Ali, zasada govorimo samo o mirenjima protivurečnosti, o organskoj dvostručnosti i stostručnosti njegove prirode, Jer, Dostojevski je sve, i sve je na neki način, i ako strašno uznemireno, organski povezano, Tu se oni tektonski slojevi, u kojima je sve u strašnome neredu, vezali i ujedno slili, Čovek, Bog, Sotona, andjeo, demon, zločin, dobrodetelj, poštenje, nepoštenje, vera, bezverje, nada, očajanje, crno, belo, nebo, zemlja, — sve je to sraslo, i vide se svi znaci uznemirenosti i, sa njih, traženje novih oblika ljudske sudbine, metafizike i mitofizike čoveka i njegova bitisanja na zemlji i na nebu. Čeđa sve nema u Raskoljnikovu, Miškmu, Karamazovima, Smerdjakovu, Stavroginu, i Šatovu? Pakao, čistilište, i raj, i sve to unapred; put od fizike do metalizike, i natra6; dobro, zlo, zločin, ispaštanje, praštanje, i otkrovenje; atom, biće, vaseljena, — sve se to sručilo na ljudska ledja i, pod tim teretom, teturaju ljudi i lome glave u svim pravcima, Samo Hristos je ovde nada i poslednje utočište, Tu se jedino, kao što ćemo videti, Dostojevski zadržao i osetio neko tragično blaženstvo, I to je jedma svetlost, tragična i čudna, toplo-hladna, koja sija iz ove mračne i sudbinske ljudske doline i bezdne, Taj »leteći duh« spustio je svoja jadra samo tu, i samo se u ličnosti Hrista mogao da odmori; pa i tu samo na svoj mačin, Nošen Vizijama, šiban padavicom, lomeći se i cepajući se na sto komada, trpeći glad i žedj i porok, vrludajući nemirno i neumorno po celom krugu ljudske sudbine, nošen svim strujama

295