Nova Evropa

strasti, dobra i zla, zaustavljao se i zaustavio зе, za odmor i pokoj duše, samo ma visokome idealu Hrista, i maloga čoveka u kome je Hristos, Е

Dostojevski je jedna od najzagonetnijih i najbogatijih prirodš koja se ikada rodila. Njegova biografija nije potrebna. Celo njegovo delo jeste jedna autobiografija, i memoari o njemu, io celom čoveku, i o čovečanstvu u njemiu. Ceo njegov izraz je čovek i čovečanstvo, i samo To. Priroda, istorija, umetnost, 1 svi ostali izrazi ne postoje, ili, ukoliko i postoje, tu su samo kao napomene i ilustracija, Čovek se kreće u prirodi i pod nebom, ua gradu, kući i polju, ali je sve to samo projekcija čoveka па te osnove, Sunce oko koga se sve okreće, a koje se samo samo oko sebe okreće, to je čovek, večno čovečje i ljudsko, nješova sudbina i njegovi pokreti kroz vihor njegovih intujicija, nagonš, i strasti, Pod razbesnelim elementima, čovek se baca od nemila do nedraga, lomi se, krši, i teče pod plamenima Кој! ба хаћуаtaju i ma talasima koji ga nose po celom zavitlanom okeanu čovečanskoga i ljudskoga, Čovek je mikrokozam svega i sve je samo njegova emanacija, »slika i prilika«. Ceo je kosmos u njegovim kostima i mesu, nervima, krvotoku, i moždanoj opni, Tu je pitanje, zagonetka, odgonetka, tajna, i sudbina, Tu leži cela »svetska zagonetka«, — antropologija, metafizika, psihologija... On leži u zemlji, treperi u zraku, i živi na celom planu od zemlje do svih zvezda. Bilo da je to knez Miškin (»Idijot«), oko kojega se vrzu ličnosti koje su samo sektori njegove ličnosti, il: Stavrogin (»B6e6si«), oko kojega se usredsredjuje sve, ili Versilov (»Mladić«), око Којеба se stvaraju vihori, Ivan Karamazov, Raskoljnikov, ili Aljoša, — sve je to ispitivanje i traženje zagonetke i tajne čoveka i njegova bifisanja i bavljenja po večitim uznemirenostima i pokretima bez kraja i konca. Čovek je tu ponesen vihorom sa jadrima pod punim vetrom, i sa sidrom koje nikada ne može da se dohvati dna. Sve je u zavitlanom pokretu, Čovek je pokret, dinamika, ddijonizijski izraz, Glavni su elementi vatra, strast, uragam. Čovek je toliko u zavitlanom i zahuktalom pokretu, da se ne može da dohvati i da se nadje ono što je u njemu stalno, uokvireno i uobličeno. Čovek je u njemu ona Киб ја па опој engleskoj igrački koja, na pokretnom mostu, traži tačku na osovini da se zaustavi i, u trenutku kad je nadje, srlja u drugi kraj. On se neprestano izmiče, kao živi pesak, i ukoliko čini veći napor da se izvuče utoliko dublje pada. Uvek je m tajanstvenom, zagonetnom | čudnom toku i »začaranome Ктиби«,

Njegov čovek ne može da se uhvati i zatvori, i onda ispituje, On je projektovan na sve ljadsko i vaseljensko. Njegova je sudbina na celome nedokučivom i strašnom terenu svečovečanskog i svevaseljenskog u samome čoveku, Počeli su organi-

296