Nova Evropa

druđe zvezde, ı mnogi kao razdešeni i bolesni, Traži se i nalazi se, ali naopako; traži se i me nalazi se; hoće da ide ovamo a ide onamo, i obraino, Sile dejstvuju bez ikakvih formula kroz njeđa, i nose da kroz oglušja i maglu, To je potpuno njičevo, »nihile sa puno misli, struja, i želja, da to nije to,

Čak i oni svetliji, koji su se dotakli Boga i nekih ideja, — kao što su Šatov, Kirilov, i ponekad Stavrogm, — čak i oni su, kad treba da dodje pravo ushićenje za ideju i ideal koji ih zanima, pravi »njičevisti« ı kolebljivci, koji se boje da tačno formulišu i potpuno se prenesu u jedmo blaženstvo. Razgovor o Bogu izmedju Šatova i Stavrogšina {u »Besima«} naročito je karakterističan za takvo stanje duha i svesti: pre svega, učenik priznaje učitelja, i tvrdi da ga je on tako i tako učio, dok učitelj (Stavrogm), iako ба je tako učio, ne priznaje да ба je tako učio; nakon duge prepirke, uoči se sve genijalno oglušje koje vlada u ovim jasno osvetlljenim ali paradoksnim duhovima: pojedine pojave se »istjezavaju« i produžuju do kraja, do one fatalne tačke kad se od velike ideje dobija njena karikatura, ili — u majsrećnijem slučaju — jedno genijalno tepanje. Šatov to i sam priznaje na jednome mestu (»Besi«, VI).

Sve su to Tolstoji bez uverenja, ljudi koji samo tako misle i govore, ponekad više govore nego što misle, ali nikad ništa od toga ne »uzimaju u posao«; i, najzad, svi oni traže Boga sa nekom čudnom potrebom da ga imaju u vidu, ı da su sa njim u dodiru, a da ipak ostanu sa djavolom na samom poslu, to su bčsi koji obigravaju oko ovih mrtvaca koji se, s vremena na vreme, bude i, za kratko vreme, hitaju ka nebesima i idealima tražeći nekog Boša od koga stvarno ništa ne očekuju i neće, — izuzev neko neshvatljivo uskrsnuće i neko tremutno opijanje. Oni traže spasenje, i nalaze Boga čas u pravoslavlju, čas u ruskome narodu, čas u rađu; ali kad treba ući u razliku dobra i zla i, naročito, u izvršenje koje bi donelo blaženstvo i spasenje, oni se uplaše i brzo vraćaju u svoje bezvoljnosti i besciljnosti, koje graniče bolešću, mrtvilom, i misticizmom. Uzmimo Stavrogina u »Besima«. On je vrlo složen, toliko složem da je nerazumljiv i sebi i drugima, U njemu je niz raznih prirodA, medju kojima пета veze; one iskaču iz njeda, jedna za drugom, ili zajednički po nekoliko, i nose ga bez cilja i pravca. On je i maska i život i lešma, i plamen i potpuna ugašenost. Pa ipak, on je taj koji stvamo nadahnjuje svojim dahom sve ličnosti u romanu, Skeptik i nevernik; a gle, kad treba da se živi od neke vere i ushićenja, od njega se živi, Verhovenski, Kirilov, i Šatov, razni su sektori ovog psihološkog i filozofskog čudnjaka i demona. Oni su djavolčići ovoga djavola, koji je i beo i crno-beo i cm, On sam, ulazeći u sebe, gubi se, nalazi se, a kad se nadje, nadje se da se gubi, i kad se izgubi ponovo . se obrće nekim putokazima. To je čovek na razdoblju — ni

302