Nova Evropa

otac ni sm; baš kao što je to bila i cela generacija »četrdesetih SodimaA« prošloda veka,

Uopšte puno je negacije, nihilizma, i nirvanizma u čudesnom lavirmtu koji predstavlja psihološku, filozofsku, i socijamu arhitekturu deli Dostojevskog, A ipak se vide dve ideje —: snage, dve zvezde vodilje: seljak i hrišćanin, kao zdravo telo i zdrav duh; seljak — telo, i hrišćanstvo — duh. I kad su svi mostovi spaljeni i brodovi potopljeni burom, ostaju ta dva »ostrva spasenja«, Sve je ostalo svejedno i ništa, » Imamo pravoslavlje«, kaže se u zapisima Dostojevskog: »Naš je narod velik i lep, zato što veruje i što je pravoslavan!«,.., A to je, stvarno, zdenac života,

O patnji ljudskoj se takodje govori na način i izvan samih proroka, Taj isti Ivan nalazi, da je zemlja natopljena i zasićena ljudskim suzama, On bi hteo da se sve popravi, i da svojim očima, vidi kako »gazela spava pored lava«, i kako »žrtva grli svoga dželata«, Sve su radnje tako izdignute, — sve hoće da se objasni i da se svemu madje put, od atoma, preko čoveka, do svega,

U takvim se zanosima, naravno, potpuno preseca konac, i poslednji i najtanji, koji Još vezuje za zemlju i za stvarno, i onaj koji sve to iskremo prati i gleda da nadje u sebi odgonetku i da to proživi — a takav je i skromni slučaj pisca ovih redaka —, zaželi da napusti predstavu i izadje na ulicu da traži drugi vazduh, Jer se, ponekad, kao kad se kopaju novi hodnici po rudnicima, nailazi i na otrovne gasove, Kod proroka je to čest slučaj: prodirući u dubine i visme, nailazi se i na otrovne gasove i na bezvazdušni prostor, Tu leži »vaseljenski bol« svih prorok4, od »nirvanista«, Jezekilja, Isaija, do Ničea i Dostojevskog, Ko traži krajnje dobro mailazi i na 'krajnje zlo, »Ludaci« i proroci uvek nailaze na te predele, — s jedne strane ma njih, a s druge strane, na almosleru opraštamja, samilosti, i blaženstva, Tako je bilo i kod Betovena, tako i kod Ničea, potpuno tako i kod Mikelangjela, Kod ljudi tog nesrećnog ili srećnog kova, jedno krilo gori u paklu a drugo lebdi u raju: velik prorok je most koji vezuje te dve suprotnosti, Kad se izadje iz obične ljudske atmosfere, nailazi se uvek na atmosferu strašnog gla ili blaženog dobra, Ko traži »svete stvari« prolazi ı kroz carstvo zla, Posle zla i »pečali«, »svetskoga bola« i krivice, dolazi se ma samilost, opraštanje, i blaženstvo, To je slučaj »nepopravimih idealista«, kako je Dostojevski sam sebe nazvao u »Dnevniku jednog lica«. Knez Miškm, Aleksej Karamazov, starac Zosima, — svi su tu, »Moje 'Osana' je izašlo iz jedne velike topionice sumnja«, — rekao je na jednom mestu. Tek posle toga, prorok se vezuje za drugi tajanstveni svet, Dostojevski је to rekao na usta Zosime: »Ima mmogo stvari na zemlji koje su nam skrivene; u naknadu zato,

303