Nova Evropa

borbe; a pomalo i dizdava, Stručnjaci su ofkrivali kod nas prethodnike Renesansa; mogli bismo govoriti i o prethodništvu baroka, — ali ne onog zapadnog razume зе, пебо — uopšte govoreći — psihološkogd, na vizantijskoj osnovi, |

Današnji ukus više voli ono što je izrazito, neobično, što je verniji izraz individualnog doživljavanja, nego omo što odgovara zamišljenim nekim idealima harmonije i božanskog mira, Stoga mnoge pojedinosti našeg starog slikara i neimara, koje bi možda čistom vizantijskom ukusu [a pitanje je da li je i medju Grcima u vreme Nemanjića taj ukus baš vladao tako čist) izgledale nekulturne ili pomalo bombastične, — nama su danas drage baš po svojoj sirovoj izrazitosti, Drage su nam što iz dela možemo da sagledamo taku i taku dušu umetnika stvaraoca, i dušu naroda za koji Je radio, i to nam je draže nego apstraktna harmonija sfera, Zadužbine su nesamo umefnička dela nego i estetsko-psihološki dokumenti, — Sve u svemu, rekao bih, da је stari srpski nemar onde dostigao najvišu tačku gde je sa divnim grčkim idealom sklada umeo ujediniti onaj vedri osmeh mladosti i radosti životne, Taka je Gračanica, Ona se u Kosovu smeši na vas kao devojka, Nije ona kao stara i mudra Aja Sofija okrenuta sva u sebe, u unutrašnjost, zaogrnuta surom zbiljom, ogromna, nego nevelika, gizdava, gleda sva napolje, u svel, u sunce, treptleći od linija i boja, Grci imaju mnogo većih i bogatijih crkava, ali nemaju nijedne tako vedro osmehnute u svome ipak savršenom skladu, Stoša valja da podvučemo, da patos starog srpskog majstora ipak ostaje u dranicama grčkog ideala, ideala skladnosti, a tudj mu je ideal kolosalnosti, dimenzijske sile, U svoj svojoj kitnjastoj i toploj pojavi, stare srpske zadužbine ostavljaju utisak neke blage duševnosti,

Završujući ove retke, ja se sećam reči kojima sam se, na završetku drugog jednog članka {u »Letopisu Matice Srpske«, februara 1929), dotakao problema: »Može li se u naše vreme nadovezatfi na staru tradiciju vizantijskog stila i izvan crkvenog domena«, To je aktuelan problem o kojem se vodila polemika nedavno u našoj Javnosti. Ja bih ponovio svoje predjašnje reči: »Ukoliko se može nadovezati, to se neće sastojati u kopiranju spoljašnjeg izgleda, nedo u tome, da se udje u sami duh te stare umetnosti, i da se on oživi, Mislim da je jedna od njezinih osnovnih težnja bila ta, da se istočna, stilizatorski dekorativna, koncepcija popuni zapadnjačkom radošću života, Oni su hteli wieti dinamiku osećanja a da ne padnu ni u naturalizam ni u sentimentalnost, Priroda dopadljiva i fantastična, ali хаћуабепа stilom, Sinteza Evrope i Azije, kroz temperamenat mladosti. To je bitno.« Ako nas čemu uče stare srpske zadužbine, što možemo i danas primeniti, tome nas uiče,

Pero Slijepčević.