Nova Evropa

сарајевско-мостарског друштва, од појединих фамилијарних кругова из окружних и среских места; али су се везе пружале по целој земљи, од Саве до Требиња. Само стварање оваке котерије донекле је и природна последица у оваковим друштвеним приликама, па се слично могло догодити и у другим крајевима; само што се овде почело стварати од ове котерије нешто специфично босанско-херцеговачко, нешто што је произилазило из једног праизвора овог друштва, из дубине њихова бића.

Навикнути на притајеност у јавном раду, Срби у Босни нису додуше — иза Ослобођења — пошли путем подземног и завереничког рада, — али су бежали од отворене политичке борбе. Душевно наслеђе из доба потчињености вршило је свој утицај: груписани у котерију, они нису хтели жртава ни одговорности, већ само моћи и уплива, без одговорности. Стога се је од котерије почело да ствара нешто безлично, невидљиво, неодговорно, а што ипак диригује на непосредан и посредан начин свима струјама и странкама јавног живота. То безлично и неодговорно претварало се у некакву мистичну фурију, која се право опажала тек по последицама разорног дејства и потајног свестраног утицаја. Та »мистична фурија« постаде страшном силом, и свет се поче ње бојати, па настаде једно потајно удварање и клањање тајанственим посредницима, људима за које се знало, или за које би се ма само и рекло, да »имају везе«. Ни у овим покрајинама није бујица деморализације била јача него у другим крајевима: зло није долазило од неког нарочитог неморала, већ је цело зло углавном лежало у самој друштвеној ситуацији; а најгори је моменат у једноме друштву, кад се створи ситуација безличности и неодговорности, Овака друштвена ситуација у Србији и Црној Гори не би била никада могућа, јер би се то противило основној црти њихова карактера и суштини њихова бића. Србијанци су у својој унутарњој и политичкој борби имали тешких момената, вођене су опаке и немилосрдне борбе; али никад ниједна владајућа странка и струја, кад би власт освојила, није могла да уведе у јавни живот оволику потпуност безличности и безодговорности. Зато у Србији и Црној Гори политички и друштвени живот није никад ни долазио до оваке лажности као у Босни и Херцеговини.

Што је најгоре, »мистична фурија«, иако је била највећа манифестација наслеђене подлости, носила је на себи привидни печат некакова државотворства, лојалности, била је формална представница суштине Српства, и у самој земљи и према свим деловима народа и државе. И кадгод би интереси њених тајних представника долазили у питање,

викало би се из свег гласа: »Српство је у опасности!« Она