Nova Evropa

сад само неке моменте, који нам се чине нови, или досад недовољно запажени у приказима Анексијоне Кризе.

Из нових аустријских докумената види се, пре свега, сасвим јасно држање оба главна чиниоца при проглашењу Анексије: једнога јавног, грофа Ерентала, и другог иза кулиса, грофа Извољског, тада руског Министра Иностраних Дела. Лепо се даје следити њихов узајамни однос, — с почетка, до састанка у Бухлау, пријатељски и угаbajyhH један другом; а онда, кад је пукла бомба с декларацијом Анексије, уз уверавање да је Русија сагласна, све више заоштравајући се, док напокон нису и један и други јавно претили да ће доказати противно од оног што сваки тврди. Притом је занимљиво, да је Извољски, ван сваке сумње, изишао био веома усусрет аустријским намерама, хотећи да осигура с те стране благонаклоност за слободан пролаз Русије кроз Дарданеле; па се тргао, и затрубио на узмак, кад је видео колико се, на гласо Анексији, узбудило и заталасало руско јавно мнење. Али је исто тако ван сваке сумње, да је Ерентал злоупотребио сусретљивост свога руског друга, којега је намамио на састанак, нако то овај после није могао званично да докаже — зато што је пропустио да споразум приликом састанка у Бухлау и документарно утврди писмом или протоколом. Уосталом, Ерентал и његови другови са Балплаца, у својим званичним актима, и не таје своју »дипломатску вештину«, која се за њих састоји у подваљивању и искоришћавању туђих грешака и туђе искрености. Утолико више пада у очи коректност и истинољубивост енглеске спољне политике; док се Немци — увек на страни Аустрије — држе формално хладно и резервисано, а Французи настоје да ублажавају противности и да компромисима побољшају ситуацију. Нарочито бедну улогу игра, у овим документима, необавештени талијански Министар Иностраних Дела (Титони), који се задовољава неким ситним уступцима за Црну Гору, и изјавом Аустрије да ће

чине Ситон-Ватсон, Б. Шмит, и остали који се овим питањем нарочито баве). ()вако, морамо признати да нам — иако пратимо што се о томе пише, и што Г. Јовановић о томе пише, — није још увек јасно, например, ни то, у чему се састојала улога самога Г. Јовановића пред објаву Рата Србији од стране Аустрије, и шта је управо он, Г. Јовановић, казао Билинском, и Билински њему; сам Г. Јовановић се чешће враћао и на ове појединости, у својим чланцима, одговарајући на разне верзије које су о томе изношене, али бисмо били у неприлици да кажемо, кад би нас когод запитао, шта се то управо десило у Бечу пре Сарајевског Атентата, и у каквом је виду Посланик Србије упозорио званичну Аустрију да се тамо доле у Босни нешто спрема.