Nova Evropa

од Боба upućena, a kojima bi ona davala i od kojih bi ona imala koristi, · - Voleti i hteti nešto opšte i zajedničko, to znači uvek i pre svega voleti i hteti svoje, odredjeno i poznato. Ali je Još glavnije, da to voljenje i to htenje i jednoga. ı drugoga počiva na snazi i sposobnosti da se osećaji i u delo privedu, da se oživotvore., Ljubav bez snage je pucanj u maglu, pucanj bez smisla, bez cilja ı bez odredjene svrhe, uludo. Mi ne verujemo u to, da mi nemamo sposobnosti za brz prelaz iz pokrajinskog i iz zarobljenog života u velik, zajednički, i slobodan život, sa jednim središtem; mi ne verujemo, da je naša evo već skoro dvanaestgodišnja nemoć samo posledicom neke pometenosti i zbrkanosti, neke samo spoljašnje aljkavosti i nereda, nego mi držimo, da mi nemamo momentano onoda pravođa što za to treba, nemamo snažnih, jasnih, i odredjenih ljudi, — oni su se ili posakrivali ili su se razišli, A sasvim deveto je, i sporedno, ona naša, uostalom opšte-čovečanska, uteha, da će sve to biti bolje, s vremenom, Glavno je, da mi moramo stvoriti i obrazovafti te snažne, jasne i prave ljude, ili ih dozvati i sakupiti, ne zato da od starih gradimo mlade; već je dužnost starih, ako hoće da budu bolji, da pod sobom obrazuju mlađa pokolenja za nešto bolje, A to bez saradnje svih naših krajeva, bez tih malih ali toplih kutaka, ne ide i neće ići. To je Jedan od važnih razloga zašto moramo da apelujemo i na Bosnu i Bosance, | Jugoslovenska civilizacija mora biti što šira, što opštija, što zajedničhija, i podjednako visoka za sve delove, — ali akomodovana i prilagodjena prilikama pojedinih krajeva. Ko je pozvan da traži tu potrebnu akomodaciju, da je motiviše snagom argumenata, da je predloži i da je izvede onako kako će najbolje odgovarati, ko je pozvan od celine i od zajednice ako ne u prvom redu svaki kraj i svaka pokrajina! Zato kažemo: svaki kraj neka pogleda u sebe i neka se prikupi, kada se radi o kul-_ turnom životu, o kulturnoj emanaciji, za koju ne vrede i za koju nikada nisu vredele ni množine ni širine; jer pokrajinska osetljivost može da bude, i možda treba da bude, prelazna i prolazna, ali je ona tu, ona postoji, ona je ogroman fakt, ona je realnost i sa njome se mora računati, ona je fundirana jednim istinitim stanjem, i ona je dalek ali vidan znak dubokih i opštih instinkata, osećanja, raspoloženja, verovanja, i gledarnija zaokruženih u jednu celinu, O tome se mora voditi računa, ako se misli ići pametno napred u istom pravcu, U cilju zajedničkog marša napred potrebno je da grupe koje pripadaju zajedno, i koje hoće da pripadnu zajedno, ostanu zajedno i za vreme toga marša napred; a svejedno je, da li je taj marš u pravcu civilizacije iH u pravcu kulture, — uvek ostaje kao glavno i jedino ispravno načelo to, da se treba spolja što čvršće vezati zato da bi se moglo unutri ostati što slobodnijim.,

45