Nova Evropa

претка. Заблуда изазива исправну мисао и рађа новом истином; кад не би било заблуда, не би било ни људске мисли, ни филозофије.

Два су главна животна момента у Хегеловој филозофији, који су се показали тако плодним (особито у савременој талијанској филозофији): откриће конкретности и универзалности појма, и констатација дијалектичке природе људске мисли. Најкобнија заблуда њемачког филозофа била је у томе, што он није умио да до краја искористи откриће конкретности појма, нити да примијени дијалектички метод на каквом ванфилозофском подручју. Хегел, који је баш својим конкретноуниверзалним појмом навијестио рат апстрактним математичко-дедуктивним и емпиријско-индуктивним појмовима, кад хоће да насилно замијени филозофску мисао, дијалектизирао је и ове нефилозофске појмове. Отуда оправдани револт емпиричара против његове филозофије, али и неправедно забацивање цијелог његова система, као искључиво дедуктивно-апријорног.

Кроче, тумачећи конкретност и универзалност Хегелова појма (у својој расправи: »Саб сће е мо е со сће 6 топјо della filosofia да Небе!«, 1907), каже: »Филозофски је појам универзалан, а не само опћенит (бепега !е); не смије да буде помијешан с опћим представама, као што су напримјер кућа, коњ, плаво, које се, према једном варварском обичају (како Хегел говори), називају обично лпојмовима'. Тим је одређена разлика између филозофије и емпиријских и природних наука, које се задовољавају типовима,

опћим представама и њиховим агрегатима. — Универзални је филозофски појам, напокон, конкретан, што значи да се не састоји од произвољних апстракција, — он не пре-

твара природу у костур, него је захвата у њену пуном богатству, у њеној пуноћи: апстракције су филозофски нужне, и зато адекватне реалности. М тим је одређена разлика између филозофије и математских дисциплина; ове не оправдавају своје полазне тачке, него их „наређују (4 соталЧато); и мора се — каже Хегел — послушати наређење да би се повукле управо ове линије, незнајући ништа друго до да ће ствар бити потребна за ток доказивања. Објекат је филозофије, напротив, оно што збиља јест; и она мора да оправда потпуно саму себе, недопуштајући у себи, или неостављајући ван себе, никакве претпоставке.« — Како да се докажу ове Крочеове тврдње, које ће многима изгледати бесмислене ријечи» Како да се, особито, докаже, да су гмпиријски типови — који се код нас, већином, сматрају јединим чисто научним елементима, — празне апстракције» Вулгар-