Nova Evropa

гих; али, зар то не значи враћање у примитивни живот, враћање на политички и друштвени идеал којим се можда заносе Г. Ганди и њему слични, али уједно и одрицање од свега оног што нам је дала досад цивилизација, рушење и упропашћивање свега оног што је досад човечји ум извојевао и отргао од природе» Каква је да је, ова наша цивилизација, са свим својим преимућствима и тековинама, прирасла је толико за срце сваког културног човека да он само у очајању може пожелети њено уништење, њен »сумрак« — како се данас толико говори и пише. Ко може порећи, да је модерна материјална култура и техника стварно олакшала живот и рад човеку, и као појединцу и као скупини. Треба се само сетити предратног стања у Сједињеним Државама Америке, па уочити колико је напредак у техници и материјалној култури важан за благостање и лакши живот широких маса. И само тај напредак, неометан и неспречаван, биће у стању да — на крају крајева — ослободи човека стега и окова тешкога робовања на које су га осудили неумитни закони сурове природе. А гле, ми смо у овој нашој културној Европи, после крвавога рата нарочито, измислили нова средства и нове путеве којима бисмо да изиграмо H уништимо изуме и благодети модерне технике и међународне цивилизације!...

»Индустријски капитализам лежи изнурен«, — пише Фердинанд Фрид (Етед) у својој занимљивој књизи »Крај: капитализма«, приказујући готово дирљивим сликама беду и јад у којима се налази радништво индустријских центара света, и напомињући да је на Оријенту сиротиња још по могућству већа и страшнија тамо где је европски дух нашао пута и начина да продре. Он уједно истиче, да је светска индустрија пренагло порасла, те да је сад — кад више нема могућности за пласирање големих стокова продуката — бацила у беду и немаштину милијоне радника. — Господин Фрид тачно констатује постојање жалосних чињеница; али он греши и показује очајну површност у дијагностици разлога овога слома. Индустријализација, која је омогућила невероватни развој модерне пољопривреде свуда у свету, нема у овој страшној привредној депресији никакова удела. Треба се само сетити предратног времена, у којему су народи живели још донекле у духу међусобног разумевања; тада је индустријализација света, и поред свих препрека огорчене царинске и финансијске политике појединих држава, ипак стално и сигурним темпом расла и напредовала. Тек Светски Рат и послератни политички експерименти бацили су ту индустрију у каос, пореметивши темеље основнога закона за здрави напредак материјалне културе, закона о понуди итражњи, који је до Светског Рата