Nova Evropa

шао утиске разних чула, доводио их у једну лирску јединственост, тако смелу као што никад пре тога не беше смелост песника. Гете је упражњавао, у чулноме погледу, неку врсту трепетније пиндарске лирике, која хвата у један утисак састојке из области разних чула и баца их као нову целину у песму. А тада почиње да надвлађује око. И та нова техника само је била пут ка техници коју Гете ствара у Италији, где око има да себи потпуно подреди друга чула, не да би их уништило или закинуло, већ да би се остварио један нов начин, нов поредак, нов свет. Око постаје јаче од осећаја, и тако се сад осећај налази у ставу борбе с оним што налаже поредак диктован од ока. Најзад, око иде још и даље у својој победи. У првој младалачкој прози, док није преузело око власт, владала је пука чулност, крв, тако да доживљујемо у прво време превласт придева. Када је настало ново доба, доба »великога поседа«, — »власти над бичем«, — дошло је време глагола и именица. Оваквим техничким напоменама нема краја: Гундолф их бележи на свакој страни. У почетку, код Гетеа — вели он на једном месту — препуни осећај разбија граматику, — ствара смело једну граматику којој нема равне; у доба крајње зрелости, опет се граматика ломи, још и смелије, али услед обрнутога стремљења: из жеље и неодољиве потребе да се што више богатства сажме на што мање простора. У доба младости, у доба титанизма, осећај разбијаше све окове, све границе, летећи у свима правцима и срљајући у све бездани; у доба врховне мудрости, да би се ствари збиле и задржале, морала се је и граматика довести у стање згушњавања и пуноће. И још друкчије: у прво доба, огромна чулност руши све облике, нако су ови једна потреба (јер млади Гете, ако је и рушио облике, није то чинио из чисте обести, већ што није могао друкчије), иако је чезнуо увек за обликом; а у доба крајње зрелости, прегуста значајност доводи чак и до игре и до орнамента, — све је важно, све је подједнако важно, све постаје разиграно биће, форма · не би више издржала целокупну чулност — колико се ова збила у дело Гетеово —, па зато и не сме више да се радни са чистом чулношћу него само с алегоријом. Једнако се згушњавало, једнако ишло у битније и све већма битно, да се напокон задовољи са наговештајем о битноме, услед немогућности згуснућа стварно- -битнога. У младости најивно-чулној, Гете успева да своју целокупност искаже потпуније; у доба своје класичности, у доба превласти ока и реда, он успева да себе, целокупног себе, да заокругљеније и пластичније, разговетније; у доба пак старости, зрелости, мудрости, морао се одрећи и необуздано-чулнога и у ред доведеног чулнога (јер, хтео је, и морао је, да постане још

200