Nova Evropa

Вјечно ћу остати млад ја учитељ; и волим младе. Старачки мудра те, знај, не волим. Схвати ми р јеч!

Нова ли бјеше антика кад живљаху сретници они! Сретан ти буди, па тај древни проживјећеш в' јек.

Гдје ћеш пак узети грађу за пјевање своје Код мене. Једино љубав док стил теби ће високи дат.«

Тако је софиста реко. — А приговарати, чему» Слушат је обичај мој господареву р'јеч.

Ипак ме издао Амор, јер пјесмама грађу док даје, Краде ми у исти мах вр јеме, сву снагу, сву св јест.

Погледе, стискање руку, и цјелове, љубазне р јечи Једно другоме свеђ дијели љубавни пар.

Шаптање брбљањем бива, а муцање говором слатким: Без прозодијских ће пак мјера тај замр'јети пјев.

Аурора, ја сам те сматро ко пријатељицу Муза, Ал чак и тебе зар, гле, завео Амор је већр

Пријатељицом свеђ се ти Амору градиш, у храму Његову будиш ме ти носећ још љепши ми дан.

Нађем ли бујне јој власе на грудима својим, и њена Главица тишти л ми још лакат око врата вит:

Сретна ли буђења за ме! Сачувајте, часови мирни, Спомен на радости л'јеп којим нас њихао сан!

Она се, др јемајућ макну, са мене склизнувши главу Окрену, али ме још за руку држи ко прев.

Срдачна љубав нас веже и увијек вјерно чезнуће; Једино зна наша жуд промјени да нађе пут.

Само да руку јој стиснем, отвориће небеске очи; Не! Ја ћу радије њој гледати очију лик.

Остајте склопљене! Ви ме и смутит и опити знате; Гледања ви бисте сад крале ужитак Ми чист.

Дивна ли тијела! — Да си Ариадну видио такву, Би ли ти, Тезеју, тад бјежо од њезина снар

Цјелов бар уснама овим! — О Тезеју, иди! Њу гледај У очи! Буди се! Гле! чврсто те примила већ.

XIV

Момчићу, св'јећу ми ужги! — »Још дан је. И трошит је штета С уљем узалуд ст'јењр Чему затварати садр

Запало сунце је само за кућама, није за бр јегом. Сата се хоће још пб, звона док јаве нам мрак.«

— »Несрећо! иди и слушај! Очекујем драгу. Међутим Тјеши ме, свјећице, ти, милу ми јављајућ ноћ.«

243